Moja priča

Pozdrav svima!

Moje ime je Marijana. Rođena sam u Bačkom Gradištu, selu nadomak Bečeja, a poslednjih nekoliko godina živim u Bečeju. Svoj posao obavljam, kako u Bečeju, tako i u Bačkom Gradištu i drugim okolnim selima, u zavisnosti od potreba i programa. Po struci sam profesor(ica) filozofije, ali i diplomirani bibliotekar. Tokom svog, relativno mladog života :slight_smile:, bavila sam se ljudskim pravima, tranzicionom pravdom, post-konfliktnim društvima, političkim ideologijama - kao aktivista, ali i kao edukator iz pojedinih oblasti. Zaposlena sam na radnom mestu urednice kulturnog programa opštinske biblioteke, ali svakodnevno obavljam i standarne bibliotekarske poslove. Edukativni programi su, generalno, u opisu mog posla, a moje srce kuca u Dramskoj radionici za decu, koju samostalno vodim, te pišem i adaptiram tekstove za istu, većim delom vezano za lokalne priče, situacije i likove. Sentimentalno sam vezana za državu u kojoj živim i za selo u kojem sam odrasla. Razloge neću objašnjavati, jer su oni, suštinski, iracionalni. :slight_smile:

Nakon ovog uvodnog, po malo CV-jevskog dela mog predstavljanja, nastaviću sa jednim priznanjem: već nedeljama pokušavam da napišem ‘‘moju priču’’, koja bi bila dovoljno lična i jedinstvena, kakve su, na kraju krajeva, sve vaše priče. Iz poštovanja prema @jasen_lakic i njegovom zalaganju da prenese Edgeryders iskustvo i u ovaj deo Srbije, možda sam se čak i forsirala da to uradim što pre i što bolje. Ovo nije urodilo plodom. :smiley:

Otuda sam rešila da sa vama podelim jednu priču koju, prvobitno, nisam napisala za potrebe ovog foruma, već za jedno detinjstvo i za neke ljude ikoji su sada negde daleko, raštrkani po svetu. Onima koji odvoje vreme da pročitaju redove koji slede - srdačno se zahvaljujem.

Možda ćete se i sami setiti nečeg sličnog, iz sopstvenog životnog mozaika. :slight_smile:

Crkva Svetog preobraženja Gospodnjeg u Bačkom Gradištu, od kako znam za sebe, bila je okružena gustim jorgovanom koji je, gotovo uvek, bio uredno potkresan kao ‘‘živa ograda’’. U selu je ovaj deo poznat kao ‘’porta’’. Ubeđena sam da je nama, ondašnjoj deci sa Kanala, to prednje crkveno dvorište uvek bilo od nekog velikog značaja – kako fizički, tako i '‘metafizički’’. Pritom, ovde sada uopšte ne zalazim u pojedinačne veroispovesti i rituale vezane za crkvu, već isključivo mislim na tu fizičku teritoriju okruženu gustim jorgovanom. Mi, kao deca, bili smo deca i četnika i partizana, romska deca, deca vernika i ateista, deca direktora i paora, deca policajaca, radnika i deca profesora. Sve te razlike, pa i one potonje koje su se razvijale među nama silom prilika, nestajale su baš u toj cvetnoj crkvenoj porti. Porodična kuća je bila ( i još uvek je) na svega par metara od crkve i kao većina kuća koje su se gradile tamo krajem 80ih i 90ih godina, dugo godina je bila bez ograde, što je nama, kao deci, značilo, jer smo mogli i sa svega 5 – 6 godina ‘’otići od kuće’’, odnosno, iz sopstvenog dvorišta i to ne kod nekog ’’na sigurno’’ (npr. kod babe ili tetke.), već na jednu neutralnu teritoriju koja je podjednako pripadala svima nama – i meni i Željku, i Bobanu i Bojanu, Slaviši, Mimiju i Toletu, Sonji i Nikoli, Verici i drugima. Taj deo je toliko bio naš, dečiji, da se ja ne sećam da je ikada odrasla osoba zakoračila u portu (osim u izuzetnim prilikama, kakve su bile svadbe ili neki crkveni praznici). Čak bi i roditelji, ako bi i došli po nekog od nas ko je prekršio dogovoreno vreme za igru, stali na sam ulaz u portu ili na neki ćošak i dovikivali da je vreme da se ide kući. S vremena na vreme bilo je tu i nekih, za nas onda, ‘’uljeza’’, dece i omladine iz drugih krajeva sela, koji bi se, na biciklovima, okupili u toj našoj porti. Mi bismo se šunjali po tom žbunju i čekali da svi odu kako bismo opet osvojili teritoriju. Sama porta je bila dovoljno prostrana i bilo je klupa…ne sećam se koliko, dve ili tri? Ali, sećam se tog ogromnog drveta kraj jedne od klupa, ne znam da li je to bila lipa ili hrast, sa dve rupe u stablu, za koje je neko rekao da je to grom udario u gornji deo stabla, pa je munja izašla na donji deo stabla i otuda te dve rupe. Po svemu sudeći , taj Neko je samo mogla biti naša Verica, avanturistkinja u duši. Nju je , do njene 13 godine, na nekom safariju u Đurđevu ujeo lav za nogu, a stigla je i do Bajage, jer se družila sa njegovim sestrama, Višnjom i Jagodom ( <3 ) . Kad sam već kod Verice, verujem da je ona svima nama dala taj neki ‘’hardcore’’ momenat u detinjstvu, zbog čega ona zaslužuje i naročitu pažnju. Ne znam da li je još uvek, ali je tada zaista bila posebna, ta naša Verica, bila je starija od nas i slušala je metal – a mi smo se nje istovremeno i bojali i obožavali je. U zavisnosti koje od ta dva raspoloženja u odnosu na Vericu prevagne – mi smo se delili u klanove. Tako se desio i taj čuveni, mada sada možda već i zaboravljen, projekat ‘’Voltron’’. Tih 90ih godina su se emitovali animirani (crtani) filmovi sa vozilima - robotima, a Voltron je bio Zaštitnik Univerzuma i mi bismo, tako inspirisani, ’’zaratili’’ jedni sa drugima i podelili se u dva klana. Jedan klan je uvek predvodila Verica, a drugi najčešće Sonja (mada sam ubeđena da mnogo puta nije ni znala da je bila Glavna). Sedišta ili ‘‘hedkvotersi’’ dva klana bile su dve različite kuće na Kanalu, u izgradnji. Mimijeva i Bobanova. Od crvenih blokova i cigala pravili smo moćne kompjuterske sisteme, sastajali se, crtali mape i planove i kuvali veliku zaveru za rušenje sistema. U to ratno doba u portu se nije zalazilo. Beše to suviše prijateljsko mesto za naše megalomanske namere. Osim možda par puta, kada se glavni okršaj desio baš u porti i to tako što smo igrali ‘’između dve vatre’’ , ali onako grubo, jedni protiv drugih, a udarci loptom bili su agresivniji nego inače…ali to je bilo to, to je bila odlučujuća bitka. Ne sećam se kako smo se mirili. Odlazili smo kod Blaženke, ona je bila u invalidskim kolicima, zbog čega često nije mogla da učestvuje u našim igrama i jurnjavama, pa je sedela ispred kuće. Sa porodicom je, tokom rata, došla iz Sarajeva. Blaženka je bila dosta starija od nas po godinama, ali u srcu je bila večno dete, Tokom nesuglasica, odlazili smo kod nje. Blaženku su naše svađe toliko uzbuđivale, da je plakala i ljutila se na nas što se svađamo. Mislim da je ona često bila mirotvorac. U svakom slučaju, sigurna sam da smo se toliko zaigrali, da bismo na kraju i zaboravili zašto crtamo mape i zašto špijuniramo drugi klan, valjda bi nam dosadilo sve to, pa bismo nastavili tamo gde smo stali pre operacije Voltron, sasvim spontano i prirodno, bez ikakve drame samog pomirenja. U mirnodopskim uslovima, deca sa Kanala najčešće su igrala žmurke, a nedovršene kuće, neograđena dvorišta i naša porta davali su bezbroj mogućnosti za skrivanje i potragu. S proleća, lišće jorgovana bi ozelenelo, a jorgovan procvetao, a dečija mašta bi divljala. U tom žbunju krile su se naše veličanstvene tajne dvorane, kancelarije i kuhinje, zajedničke prostorije, a svako je mogao da ima i svoju, da se šćućuri u rastinju, da bere jorgovan, tražeći cvet sa pet latica, da zažmuri i zamisli želju, pa cvetić ubaci u majicu…a imali smo pregršt želja, jer su majice i duksevi bili puni jorgovana. Tokom sezone svadbi, porta je bila kao ostrvo sa blagom. Nakon što bi se svatovi razišli, a iza sebe ostavili pobacane kovanice, šarene trake i poluprazne (ili polupune :wink: ) plastične čaše, mi bismo tragali za tim ostacima veselja i pravili sopstveni after. Slično je bilo i leti, u avgustu, kad je seoska Slava. Odrastati, makar jedan dan, kraj slavaroških tezgi sa šarenim bombonama i igračkama, beše posebna privilegija. A kad ’’slavaroši’’ odu, pa iza sebe ostave šarenilo od smeća u porti i oko nje, tek su to bile potrage i nade da je neko možda nešto zaboravio ili da je nekome možda ispala neka igračka. Zimi, porta pod snegom je našem kraju davala taj neki bajkoviti ‘‘vajb’’ i tako smo bili svi ponosni, jer eto, mi smo imali nešto, što možda drugi nisu imali (bar smo tako onda mislili), imali smo našu portu u jednom vrtlogu nemaštine i svakakvih podela. Mi smo imali jedno šašavo detinjstvo, sasvim bezbedno pod granama jorgovana. I dugo godina smo je imali, tu našu portu, čak i kada je dečija graja utihnula, samo na neki drugačiji način. Onda je porta imala već neku drugu funkciju, onda smo se baš skrivali tamo, da popušimo koju cigaru, ukrademo neki poljubac na klupi ili da podelimo neke mladalačke depre koje su nas tada šibale. Godinama kasnije, kada smo se svi razišli, po okolnim gradovima, po drugim državama, čak i po drugim kontinentima, valjda u potrazi za svojim laticama jorgovana, porta je i dalje bila tu. I kao što ‘‘sve teče, sve se menja’’, tako se i scenografija jednog detinjstva zauvek promenila pre nekoliko dana, kada su tu našu portu od jorgovana posekli i izvadili ono drveće. Više nema čak ni onog magičnog drveta koje je preživelo udar groma. ‘‘Pa i onako taj jorgovan ne cveta već godinama’’, kažu. Trenutno je sve ravno, nekako ‘‘golo’’ i prazno. Bar za sada. ‘‘Nema veze, biće sad kao na trgu u Bečeju’’, govore jedni, ‘‘Ne, biće kao korzo u Čurugu’’, govore drugi. Mislim, kako god da bude, nadam se da će biti prostora za neke druge priče i neka druga detinjstva. I nisam sad u nekom velikom pathosu, samo su naišli ti sentimentalni talasi sećanja… A pitanja stižu i sa drugog kraja sveta: da li je istina da nema više naše porte? I to ne pita neki uskoro četrdesetogodišnjak, to pita ono dete sa Kanala. Pa, nema više porte. Ali, biće nešto drugo. Uvek bude. A portu smo sačuvali, eto, u glavama, na po kojoj slici, i evo par latica jorgovana i u ovoj priči. ::: Poslednji put sam prošla kroz portu letos. Tamo sam zatekla momka, kako namešta šator pored klupe, a videla sam da je izvadio i neke kamperske lonce i poklopce. U razgovoru koji je trajao samo par minuta, saznam da je on Belgijanac koji je krenuo na put oko sveta, na motoru, pa je rešio da se tu malo odmori i da prenoći. Raspitivao se za WiFi. Preporučih mu par drugih obližnjih lokacija, gde ima Internet i gde bi možda mogao kvalitetnije da se odmori. Znate šta je odgovorio?

‘‘No, it’s ok. It feels safe here’’ .

1 Like

Hvala ti na prici :slight_smile:

Odvela me na put sjecanja, u par gradova gdje sam proveo djetinjstvo i selo gdje sam proveo skolske praznike. Vratila su mi se sjecanja koja sam mislio da vise nemam…a izgleda da sve ostaje negdje pohranjeno i evo, treba neko samo malo odskrinuti vrata te arhive da bi je svijetlost cijelu ispunila…hvala ti :slight_smile: