Dobro veče drugari.Zovem se Bojan Maletić, imam 38 godina, i živim u Bečeju. Razveden sam bez dece. Trenutno sam nezaposlen. Ja sam završio školu za elektromehaničara. U životu sam se bavio svime i svačime osim nezakonitih stvari, uvek sam bio dobrica 
elem nikada se nisam bavio strukom koju sam završio, ja to ne znam da radim, ja to ne volim. Sada bi me neko pitao zašto sam to upisao ako ne volim, razlog je jednostavan, dopalo mi se ime smera, samo sam toliko znao, potpuno sam bio ne informisan o mom smeru i čime bih se ja u životu bavio kada završim tu školu. Potpuno sam bio ne informisan o mogućnostima, dete od 15 godina je previše mlado da bi samo odlučivalo o tome od čega želi da živi kada odraste, potrebna je svaka pomoć i informacija. To je jedna od stvari koje jako nedostaju u gradu, treba se mnogo više baviti decom, da kroz neke radionice deca sami rade, da se upoznaju sa poslovima, mašinama, da osete taj posao i onda odluče šta vole, a šta ne. Nezaposlen sam zato što u gradu nisam našao posao koji odgovara meni i mom nemirnom avanturističkom duhu, nikada nisam mogao da radim pored mašine i vijam neke norme. Kreativan sam, dobro se služim rečima, nekada davno sam pisao pesme za svoju dušu. Komunikativan sam, društven, pored srpskog govorim još madjarski i engleski. Uvek nasmejan i optinista. Obožavam svoju zemlju i svoj grad, ali uskoro ću opet za inostranstvo, razlog mog odlaska je osim ekonomske prirode i taj da nam je grad povučen i bez dogadjaja, siv, optimista sam, i sa vremena na vreme se vratim u nadi da je situacija bolja, shvatim da nije i opet odem a duša se kida. Obožavam da provodim vreme u prirodi, u šumi, na planini, to mi je melem za dušu. Imam jako izražen osećaj empatije i razumevanja za sve ljude, obožavam životinje. Najbolji poslovi koje sam u životu radio su kada sam radio u azilu za napuštene životinje, i kada sam radio kao lični negovatelj jednom momku koji boluje od cerebralne paralize.
Isto bih voleo da pohvalim Tatjaninu ideju i da iznesem neka svoja mišljenja i zapažanja. Tatjana je spomenula neke slučajno ili namerno zaboravljene vrednosti. Apsolutno podržavam njene ideje za radionicu. Moje shvatanje celog problema je malo šire i dublje. Kao prvo ako želimo budućnost, mi moramo ulagati u budućnost. Naša deca su naša budućnost, a mi njih moramo bukvalno otimati od rijaliti programa, kompjuterskih igrica, novokomponovane muzike… Zato što imamo decu koja su ponosna na to što su uspeli da završe školu a da nisu pročitali nijednu lektiru. Pored radionica kreativnog pisanja ja bih još uvrstio i dečije književne večeri, uz upoznavanje dečijih pisaca, možda nekog dečijeg glumca koji bi čitao odlomke knjige, i naravno da sve bude interaktivno da i deca u tome učestvuju. Da bi se smanjilo vršnjačko nasilje, i kompleksi niže vrednosti medju decom trebalo bi smisliti druženja i edukativne zabave, čajanke nedeljom poslepodne gde bi mogle da se igraju društvene igre, ili da se pogleda neka edukativna emisija, ili neki film, a posle da se diskutuje da deca budu što aktivnija u iznošenju svog mišljenja. Organizovati debatne večeri gde bi učestvovala deca, da nauče da budu parlamentarni, da se argumentima bore za svoje stavove. Da se organizuju volonterski kampovi i akcije tokom cele godine. Tokom zime prikupljanje priloga, igračaka, slatkiša i odeće da bi i deca čiji roditelji nemaju materijalna sredstva dobila novogodišnji paketić, u saradnji sa socijalnom službom koja ima spisak socijalno ugroženih porodica. Preko leta da se prave kampovi pod šatorima u nekom bečejskom parku gde bi uz kreativne radionice deca organizovano čistila otpatke pored reke, u šumi, parku, krečenje grafita… Posle ovog smo otprilike na nivou osmog razreda. Dobili bismo to da bi se deca upoznala rano (otprilike prvi razred), učestvovala u raznim aktivnostima, vezali bi se jedno za drugo. Ne bi provodili ceo dan u kući uz televizor ili računar. Kroz razne akcije bi se naučili empatiji. Ne bi bilo usamljene dece. U osmom razredu pa do kraja školovanja bi trebalo omogućiti radionice gde bi deca videla šta zaista žele i vole. Trebalo bi nabaviti male CNC mašine, laser za graviranje, 3d printer, šivaću mašinu…cilj je da deca ne upisuju srednju školu a da ne znaju u stvari čime će se baviti kada završe školu. Da mogu da isprobaju mašine koje su im interesantne, da razmenjuju mišljenje sa drugom decom koja imaju ista interesovanja. Mogla bi se napraviti mala manufaktura, da se prave neki unikatni predmeti na 3d štampaču, gravirati unikatni privesci laserom ili na cnc mašini, to bi moglo da se prodaje i od toga da se plate tekući troškovi, put na takmičenja, izleti… . Cilj je spojiti ljude koji imaju iste sfere interesovanja. Rodila bi se nova partnerstva, kumstva… Time bi se videlo šta je deci interesantno, šta oni žele, a ne šta im se silom natura. A samim time bi se videlo kakva industrija nedostaje Bečeju, a otvaranjem iste bismo dobili to da se ljudi ne bi iseljavali, već ostajali i doseljavali u naš grad. Stvorili bi smo zdravije društvo i zdravije radno okruženje u gradu.
