Pozdrav svima, moje ime je Djordje, rodjen sam 1981. godine.
Molim vas da ne uzimate nista licno sto pisem jer nam je cilj da unapredimo drzavu iz koje poticemo i vezani smo za nju.
Zeleo bih da se predstavim, gde sam i sta radim:
Otisao sam iz Beceja. Izbegao sam u svet jer je, kada sam ja bezao, situacija koja je iz haosa ratova presla u stvarnost lazne nade i „bice bolje“ u vreme posle 5 Oktobra. Deset godina se nista nije menjalo i bilo je samo losije. Osecao sam se, polako, kao deo rijaliti programa kome nije cilj da zabavi ljude vec da eksperimentise koliko moze covek biti sateran u cosak a da mu je bilo kakav otpor uzalud.
Skolovanje mi nije mnogo pruzilo jer se ja nisam trudio da ucim. Devedesetih nismo mogli da vidimo primere uspesnih skolovanih ljudi koji su ziveli casno i posteno. Zavrsio sam trogodisnju skolu za elektromehanicara. Totalna iskrivljena stvarnost je u meni stvorila poremeceno shvatanje zivota i sustinskih ciljeva u samorazvoju, najbolji drugovi su vecinom otisli napolje. 2010g. odlazim da radim na „prekookeancu“ i tamo pocinjem da otvaram vidike, upoznavajuci ljude u svakakvim ulogama, od kolega u pravom smislu, koji rade kraj vas, do kolega koji su na istoj strani stola a koji nemaju veze sa vasim poslom ali sa kojima delite krajnji cilj. Upoznao sam more ljudi koji su bili putnici, vecinom nasmejani i dragi, neki nesvesni a neki svesni okoline u kojoj se nalaze u svakom smislu. Nevidjeno puno drugih kultura, obicaja koji nas uce razumevanju i postovanju. Shvatanje da ne mogu da ucim druge i tako lako i da im sudim, da situacije uvek gledam iz vise a ne samo iz dva ugla. Da ako sam rodjen u Srbiji i ne iznesem moj mozak malo napolje, apsolutno nemam prava da imam cak i misljenje o necemu sto nisam doziveo ili upoznao licno. Stanje psihe u Srbiji je veliki problem, ponasanje mladih i starijih… porazavajuce. Mislim da je resenje u jednoj recenici „Milsi globalno, deluj lokalno“, kod nas je to obrnuto i dosta objasnjava kulturu pametovanja i „sveznanja“.
Krvav rad na brodu, koji je bio ocekivan (radno vreme je pocinjalo u 6:00 a zavrsavalo se oko 9:30 uvece sa 2-2,5h u raznim pauzama izmedju), naucio nas je dosta. Tamo sam napredovao od buffet-stewarda pa polako do kazina i do pozicije Managementa (kratko ali uspesno).
Imao sam srecu da sve to radim sa zivotnim partnerom sa kojim sada imam dete. Zena i ja smo odlucili, uprkos napredovanju karijera na brodu, da je vreme za prosirenje porodice. Medjutim bili smo svesni problema vracanja u Srbiju. Prihvatanje mentaliteta od kog smo se odvikli. Putujuci cesto u “Nemačku, Beć”, odlucili smo se za taj grad. Prikladan je u svakom smislu… imamo rodjake koji vec zive tamo, blizu je domovine u kojoj smo tada imali puno bliznjih, ali kojih je svake godine sve manje. Pokusavamo im pomoci u “izvlacenju” napolje. Fantastican grad sve u svemu. Sve ovo sa nadom da se, na kraju, vratimo u nas grad. Na zalost svesni smo stvarnosti da je to tesko ostvarivo.
Ovde u Becu ,opet, pocinjemo od najnize crte jer nismo znali nemacki, iako smo Engleski jezik naucili do vrlo visokog nivoa, a ovde su ljudi ponosni na svoj jezik I samo na nemackom insistiraju. Prvi posao mi je bio u McDonaldsu, gde sam dobio komentar od devojke iz Srbije “Kakav si ti to Srbin?” jer nemam pojma ko je Milica Todorovic. Nikada nisam zaboravio njeno ime iako ni dan danas ne znam ko je ona ali mogu samo da pretpostavim.
Zena I ja smo dosli do toga da smo samostalni privrednici u razvoju, sa dve branse. Jedna je “sklapanje namestaja” koja ce nam koristiti u buducnosti da naplatimo neke usluge koje cinim bivsoj firmi prodajuci moje znanje, za koje nemam papire i ne mogu, legalno i na pravi nacin da koristim, a druga je eCommerce, izvoz tekstila iz Srbije i prodaja na Amazon.de i nasoj web prodavnici. Stvar se jos nije razvila do kraja ali je veoma blizu launch-a. Prodaja srpskih proizvoda nam je nekako pala iz patriotizma jer, bez obzira sta pise u uvodu, volimo nasu zemlju I ljude koje smo “ostavili” u Beceju, Srbiji. Sami znamo koji je rezultat u balansu izmedju izvoza i uvoza…
Nadam se da cu ovde moci da podelim moja iskustva I naucim od vas nesto sto ne znam. Da cu moci da razmenjujem znanje i pricamo o uspesima ali isto tako i o greskama koje smo pravili a koje su mozda vaznije za razvoj od peglanja realnosti zivota.
