Problem sa kojim se suočavamo je sveopšti jer poljoprivredni giganti nadiru sa svih strana. Goruće pitanje glasi: kako podići nivo svesti i odvratiti male poljoprivredne proizvođače od konvencionalne proizvodnje? Mnogi hranu proizvode na tradicionalan način, ali, kako ih ubediti da kontrolisano koriste sredstva za zaštitu bilja?
Srbija ima male proizvođače. Pre nego što smo se poput mesečara uteturali u ratove a kasnije i u neoliberalno carstvo kojim dominira filozofija „prvo tržište, a onda čovek“, pojedinac je imao pravo na 20 hektara obradive zemlje - dovoljno da prehrani porodicu, a nešto je ostajalo i za tržište.
Međutim, primer obrade zemlje u Vojvodini je indikativan. Tamo se paori decenijama bave intenzivnom poljoprivrednom proizvodnjom, uz veliko smanjenje upotrebe stajnjaka u korist veštačkih đubriva. Posledice: debljina sloja humusa se smanjuje nezapamćenom brzinom baš kao i svuda gde je gajenje industrijskih biljaka, u monokulturi, zamenilo tradicionalnu poljoprivrednu proizvodnju. Naše Udruženje se bori upravo protiv toga. Prošle godine smo objavili priručnik pod nazivom „Prehrambeni suverenitet u kontekstu Srbije“ koji se bavi ovim problemom. Pojam prehrambenog suvereniteta nije nov, ali se svodi na to da ne zavisimo od uvoza hrane, da proizvodimo dovoljno hrane za sve stanovnike svoje zemlje i da imamo suverenitet nad proizvodnjom hrane koju jedemo, što se kosi sa poretkom na početku XXI veka: u ime slobodne trgovine, moraju se poštovati sumnjivi ugovori potpisani sa međunarodnim organizacijama, od „velikih“ se mora uvoziti hrana čija se proizvodnja u njihovim zemljama podstiče gigantskim subvencijama, a obradivo zemljište se mora prodavati kompanijama iz inostranstva, često iz zemalja koje nikada nisu imale uslove za tradicionalnu poljoprivrednu proizvodnju, poput „Al Dahre“ iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.
Oblast mog interesovanja je jugoistočna Srbija. Smatram da je decentralizacija ključno pitanje, čak i u oblasti prehrambenog suvereniteta. Ono što važi na Staroj planini neće važiti u Vojvodini. Međutim, tradicionalna škola mišljenja je poljoprivrednike decenijama ubeđivala da prestanu da hranu proizvode „starovremski“, i to je postalo njihov način razmišljanja. Kako se izboriti sa ovim načinom razmišljanja kod ljudi koji su godinama kljukani narativom tradicionalnih agronoma i velikih zadruga, a sada im govorimo da treba da rade kako su radili njihovi dedovi?
Prošle godine smo u Srbiji i Hrvatskoj obavili istraživanje i objavili studiju pod naslovom „Mladi poljoprivrednici i prehrambeni suverenitet“ za šta su sredstva delom obezbeđena iz programa „Erasmus+“ Evropske Unije. U istraživanju je učestvovalo nekoliko desetina mladih poljoprivrednika iz obe zemlje. Problem za koji smo se svi pravili da ga ne vidimo je bilo to što se mnogi bave konvencionalnom poljoprivredom i gajenjem visokorodnih sorti industrijskog bilja. Međutim, naš prvenstveni cilj je očuvanje biodiverziteta, a sve ostalo je na drugom mestu - ako to znači manje prinose, neka tako bude. Sada dolazimo do novog problema: veliki trgovinski lanci su u stanju da poljoprivredne proizvode prodaju jeftino ili po dampinškim cenama, što znači da je njihova cena u Srbiji niža nego u zemlji proizvodnje. Naši poljoprivrednici se s time ne mogu izboriti.
Živimo u neoliberalnom dobu. Država ne čini ništa. Seljaka niko ne pita, niti za njega iko brine. Ili ćeš uspeti, ili propasti. Ako savetuješ potrošače da hranu kupuju na zelenim pijacama, da ostvare lični kontakt sa proizvođačima, sledi pitanje: zašto ako hranu mogu kupiti i u samousluzi, po nižoj ceni? Teško je ubediti ih da su cene u supermarketima često niže od cene koštanja proizvoda.
U području Dimitrovgrada imam prijatelje koji se sa neograničenim entuzijazmom bave očuvanjem autohtonih životinjskih vrsta: balkanskog magarca, bivola i buše, veoma retke rase goveda kod kojih je procenat mlečne masti često viši od 6%.
Ovo je Cvetka. Srećno magarence, kumče i ponosni član Pokreta „Odbranimo reke Stare planine“
Bivo retke autohtone rase, sa očima različite boje
Autohtona buša, izdržljiva i asketska u prohtevima
Poljoprivrednike moramo stalno obilaziti.
Razgovor oči u oči je jedini način: ako poljoprivrednik proizvede krompir od 800 gr uz pomoć veštačkih đubriva – koja su, po mom mišljenju, brza hrana za biljke jer od njega postaju utovljene, lenje i bezukusne – ko je taj čovek koji ga na daljinu ubeđuje da se vrati na stajnjak, uz mnogo više rada? Međutim, ako se vratimo vekovima oprobanim načinima gajenja starih sorti bilja, dobićemo krompir od 300 gr neuporedivog ukusa, koji se može prodati po višoj ceni.
Nemojmo se zavaravati. Nemojte prodavati priču da moramo izaći na tržište, biti konkurentni, a s druge strane spasavati i subvencionisati velike igrače koji se takmiče se sa našim seljacima koji jedva sastavljaju kraj s krajem.
Obrazovanje poljoprivrednika jeste nužno, ali kako obilaziti one koji žive stotinama kilometara daleko od glavnog grada, u planinskom području bez kablovske televizije i Interneta? Da li država zaista misli da oni umeju da pišu „projekte“? Taman posla. Verovatno će im preporučiti „agenciju“ koja će to uraditi za njih, za pare.
Uspešan model otpora imamo nadohvat ruke. Neformalni pokret „Odbranimo reke Stare planine“ se bori protiv izgradnje malih hidroelektrana i može se iskoristiti kao „pelcer“. Fejsbuk grupa Pokreta ima više od 115.000 članova; naša borba je dovela do vraćanja mladih ljudi u prethodno napuštena područja. Oktobra 2019, meštani i aktivisti Pokreta su se, nemajući drugog izlaza, u selu Topli do na Staroj planini fizički sukobili sa investitorom. Rezultat? Manu Čao je posetio Topli do, Staru planinu su počeli da obilaze eko-hodočasnici, a meštani proizvode više povrća i udvostručili su proizvodnju mesa.
Zahvaljujući aktivnostima Pokreta, Stara planina je imala nezapamćeni broj gostiju. Svi su kupovali hranu tamo gde su se zatekli, na primer čuveni ovčiji sir. Obično zalihe traju do početka sezone u aprilu iduće godine; ove godine je sve rasprodato već krajem avgusta! Ekonomska logika proizvođače vodi ka većoj proizvodnji, uz izvanredan sinergetski efekat između dve naoko nepovezane pojave: borba protiv uništenja prirode je dovela do povećanja proizvodnje na lokalnom nivou.
Grafit na zidu kuće na Staroj planini (autor: Milan Pešić, ORSP)
Bilo da se radi o poljoprivredi ili MHE, veliki igrači su uvek povezani sa državnim strukturama. Lavovski deo subvencija ide velikim gazdinstvima jer oni znaju kako da ih traže. Pred nama je ogroman zadatak da pocepamo mnogo pari cipela, obiđemo svako selo, razgovaramo sa meštanima i, milom ili silom, ubedimo vlasti da promene politiku.
Na globalnom nivou, politika otkupa posrnulih giganata i subvencija ne može trajati još dugo. Sadašnja zapadna civilizacija je pomalo nalik Rimskom carstvu pred njegovu propast. Trulež je tu, nevidljiva, ali će proći nekoliko pokolenja pa će izaći na videlo.
Tako vidim sadašnji svetski poredak: ne vidimo trulež. Hrana ne može biti jeftina i tačka. To znači da ćemo morati da odustanemo od tržnih centara, od kupovine skupih mobilnih telefona jer ćemo, možda, novac morati da trošimo na hranu.
Zato se sa seljacima mora razgovarati, zato naši aktivisti obilaze sela i brinu o ljudima. Empatija je ključ za sve brave.
Manu Čao u Toplom dolu
Malo o meni. Iako imam stalan posao, mislim, živim i dišem ekološki aktivizam, zajedno sa porodicom. U sadašnjem trenutku mi je najveća briga moguća izgradnja rudnika za vađenje rude litijuma na području Jadra i Rađevine, u režiji anglo-australijske ozloglašene kompanije Rio Tinto. Za 1 kg prečišćenog litijum-karbonata je potrebno preko 23.000 litara vode. Koja se potom vraća u vodotokove, zagađuje ih i truje. Ako im to pođe za rukom, idemo putem nezapamćenog zagađenja i epidemije bolesti. Ali se to neće desiti. Bude li potreban fizički otpor, biće ga. Svaki aktivista u našoj mreži ima advokata kome se može obratiti u svakom trenutku. Ne bojim se hapšenja – ni ja, ni moji saborci.
Protest ekoloških aktivista ispred skupštine Grada Loznice