Ne znate baš ništa o meni. Ni kako se zovem, ni koliko sam stara, ni gde živim, čime se bavim… Nećete znati ni ako odgovorim na sva ta osnovna pitanja. Nije nam dovoljno što smo se našli na istom mestu u isto vreme, već tragamo za nečim što nam je navodno zajedničko da bismo olakšali konekciju.
Od kad znam za sebe čim nekog upoznam tragam za odgovorom na jedno jedino pitanje. “Jesi ok?”. I čini mi se da sam vremenom razvila doslovno radar za dolazak do te informacije i to potpuno neverbalno.
Jesi ok? Jel imaš nešto unutra što te inspiriše, nosi, ispunjava, čini te bezbrižnim, radosnim, laganim ili imaš nešto što te grize, boli, jede, pritiska, dosađuje, uznemirava?
Ko god da si, kako god da se zoveš, gde god da živiš, kakav god da ti je bračni ili materijalni status, koliko god da si uspešan ili popularan i koja god da ti je boja očiju imaš to jedno mesto u telu koje nečim mora biti ispunjeno. Tu negde ispod grudnog koša. I ni od čega gore navedenog ne zavisi čime će biti ispunjeno. Nemamo ni mnogo opcija čime da ga ispunimo, ali ono mora nešto sadržati. A zastrašujuća činjenica je što postoji samo jedna osoba koja ima pristup selekciji sadržaja. Ili je to oslobađajuća činjenica? Ali je činjenica, to je bar nije dvosmisleno. Od dana kada se rodimo do dana kada napuštamo ovo mesto to je srž naše akcije. Sve se vrti oko toga (ništa pare, ništa sex, sorry :))
I kako su neki to mesto ispunili radošću a nemaju ni ono bez čega mi ne možemo ni da zamislimo postojanje? Da li je lakoća dostupna svima? Od čega zavisi?
Moje predstavljanje više izgleda kao ispitivanje! Test! 
Ali mnogo će vam više reći o meni nego odgovori na ona “osnovna” pitanja.
Oduvek sam bila mislilac, onako za sebe. I nikada mi svo znanje koje nam prenose nije bilo dovoljno, možda čak i nije imalo smisla jer su najbitnija pitanja uvek bila o životu, smislu, univerzumu, smrti… a niko nije nudio odgovore. Ne samo da ih nije nudio, nego većina je verovatno jednako zbunjena kao i to osmogodišnje dete sa tim mislima. Pitanje koje odzvanja u meni od kad znam za sebe jeste :" KAKO IŠTA MOŽE DA POSTOJI U NEČEMU ŠTO NEMA NI POČETAK NI KRAJ(UNIVERZUM)?"
I sada dok ovo pišem, po ko zna koji put sam se zamislila.
Postojimo u galaksiji u kojoj ima oko 250 milijardi zvezda poput našeg Sunca. Svaka zvezda ima neki sistem koji je okružuje. Galaksija poput ove naše ima oko 200 milijardi. Pročitajte još jednom ove 3 rečenice i zamislite to. Zvuči nelogično. Nemoguće. Smešno. Nerealno. Toliko jasno vidim ovu stolicu, ovaj zid, mogu i da ih dodirnem, a Univerzum zvuči više kao neka mašta, apstrakcija. A njegov smo deo. Sve ovo u nekoj apstrakciji!? (Kolač u tiganju!?) Nemoguće!!
Sve ovo što ja sada proživljavam, sve emocije, stres, problemi, bitka, ljubav, materijalne stvari- sve je deo nekog beskraja!? Onda sve to nema nikakvog smisla! Šta je onda važno? Na šta da se fokusiram?
Na ono mesto ispod grudnog koša, “ono” mesto. Jedino što deluje jako stvarno jer je stalno tu. Jedino njega stalno nosimo sa sobom i osećamo ga konstantno. Ooo kako ga samo nekad osećamo!! Kad bi mogli samo 10 minuta da ga sklonimo, da sami sebi olakšamo.
Ne treba da znate ni ko je premijer, ni gde ja živim, ni koliko je gram zlata danas na berzi. Jedini fokus treba da vam bude “ono” mesto i sve što ima veze s njim. Treba svake sekunde da budete svesni da sami ispunjavate “ono” mesto i da, realno, postojati na nekoj tačkici međ’ 200 milijardi galaksija zvuči kao čista magija!
Konstantno se priča o nekim promenama i kako mi to moramo pod hitno da sprovedemo. Promene i ovoga i onoga. Svetu, planeti i civilizaciji je potrebno to, svi to osećamo, ali odakle početi? Gde su ti koji znaju kako početi?
Smatram da će do promena doći spontano onda kada svako od nas bude postao svestan “onog” mesta i kako sa njim. Kada svi shvate da imaju potpunu slobodu da tu stave, skladište šta god žele. Nema uslova.
Svi i žele da menjaju sebe i svoju realnost ali ne znamo kako. A ne znamo ne zato što je nemoguće ili teško već zato što nas niko nije naučio o tome. Učili smo da fokus stavljamo na okruženje. Jednostavno ne znamo. Ta mudrost kojim se veliki umovi služe već vekovima i trude se da je prenesu je i dalje marginalizovana i pod velom misticizma. Od Tesle smo uzeli njegove izume ali ne i njegove mudre reči koje su zapravo bile uputstvo za upotrebu njegovih vizija i izuma. I zaista, daleko smo dogurali! Vidi šta smo sve napravili!!
Ali gde smo?
I dalje u beskraju.
Ali izgubljeni. Otišli smo daleko i idemo sve dalje. Ali ne znamo gde smo pošli uopšte.
Zovem se Tamara. Nemam nadimak pa me možete zvati kako želite.
Bila mi je čast ispitivati vas 
Zdravo Tamara, dobrodošla u ovu zajednicu. Saosjećam s vašim pitanjima kako pronaći smisao u ovom svijetu, imao sam ih više kad sam imao 18 ili više godina. Danas pokušavam da živim danom i shvatila sam da ako radite stvari koje volite i koje ne trebaju nikakvo meta-objašnjenje, možda ćete biti srećni.
Kako lično napunite to mesto pod grudima?
Nešto je veoma lepo napisao N. Harari u jednoj od svojih knjiga (ne mogu se setiti koja, ali verovatno „Sapiens“). Napisao je:
„Možda je sreća sinhronizacija nečijih ličnih zabluda značenja sa prevladavajućim kolektivnim zabludama“
PS Žao mi je zbog mojih jezičnih grešaka, koristim google prevod za čitanje i komentar na vaš post. Rumunski sam, sa sedištem u Briselu i, nažalost, ne govorim srpski 
Maybe we can communicate this way then. 
Actually lack of meaning and expanding to the Universe level of thinking lead to a simple way of filling that place in my body- looking at everything as a miracle, enjoying little things, common things, walking around believing every single thing is a pure magic and life is a gift. I think we should have fun, life should be fun and and learning about myself, meaning and Universe made me realise we shouldn’t take life so seriously. I simply enjoy life!
I see… I think what would make it even more useful for others who want to learn about psychological wellbeing, or having a healthy mindset to look at life, is if you could tell how you got here: were there experiences in your life that made you change perspectives? hobbies you took on?
In my case, when I turned 30 I became more open to the role spirituality can play in life - to help keep balance and positive, and live in the present. I started to practice yoga and even though this is a lifetime journey, it has helped me calm down (a little :-). I also went into a silent meditation retreat for 10 days, and it was very interesting to see what people do to keep afloat.
What about you?
PS Please feel free to answer in Serbian, I’m afraid if we write in English too much others reading who are not speaking English might get discouraged to participate.
Moj sledeći text će biti o tome. Može tako?
Prvo da kazem: predivan, zaista predivan, tekst.
A za ovaj komentar imam jednu malu ispravku Zapravo bih samo zamenila rec fun ili sa game ili sa playfulness. Fun iliti zabava ipak ima konotaciju nemara i izbegavanja ozbiljnosti i odgovornosti. Igra, pogotovo kada se igramo necega sto volimo(npr. zivota:), moze biti i ozbiljna i odgovorna i zahtevna ali i dalje je ostaje igra u kojoj mozemo da uzivamo. Zivot je igra. Ljubav je igra(a veze mogu biti ‘‘ozbiljne’’). Profesija/hobi/posao/istrazivanje je igra.
Za igru bez granica u Univerzumu 
Pozdrav @Tihana!
Dobrodošli u ovu diskusiju i čestitam na skoku!
Trebali biste znati da @jasen_lakic ja i nadam se @TamaraVuk planiramo radionicu o tome kako možemo više sarađivati u postizanju zajedničkih ciljeva. Planirano je 23. novembra u Beogradu, a o tome ćemo više saopštiti u narednim danima. Da li ste tamo? Ako ste zainteresovani da učestvujete, ohrabrujem vas da upoznate ostale ljude koji su uključeni ove nedelje. Oni se sastaju na mreži u sredu u 18:00: Launch Meeting - Zoom
Konačno, zaista smo znatiželjni da saznamo više o vama. Šta je vaše lično putovanje u životu i koje su stvari koje trenutno pokušavate da postignete? Slobodno dodajte novi post - napravite ovde „novu temu“.
Hvala @tihana!
Kako god da to zovete bitno da uzivate! Bitno da osecamo raddost u svakoj celiji i da zelimo da prenesemo to na druge! Mi smo Univerzum i sloboda nam je zagarantovana. Cekamo tvoju pricu
Apsolutno se slažem
A priča se još uvek piše. Uskoro…
Pozdrav Noemi,
Hvala na informacijama, iako sam vec bila informisana
I učestvovala sam u upoznavanju na mreži, divni ljudi. Volela bih da učestvujem i na radionici 23. Novembra ako uspem pošto ja zapravo živim u Berlinu.
Više o meni ćete saznati kada objavim priču koja je još uvek u procesu pisanja