Pozdrav svima, moje ime je Nataša. Rođena sam u Vukovaru, gde sam završila osnovnu i srednju školu. Nakon toga dolazim u Novi Sad na studije i ovde živim poslednjih desetak godina.
Od malena sam naklonjena humanističkim naukama. Interesuje me lični razvoj kao i pomaganje drugim ljudima da žive kvalitetnije živote i ispune svoj potencijal. To takođe znači i proučavanje funkcionisanja ljudskog mozga, emocija, mišljenja i ponašanja, međuljudskih odnosa… kao i težnja za ispunjenjem potreba duše i duhovnog dela sopstva.
Završila sam visoku školu za vaspitače, sa specijalizacijom za likovnu umetnost. Nakon toga završavam osnovne studije psihologije i student sam prve godine master studija poslovne psihologije. Takođe sam edukant treće godine Geštalt škole za psihoterapiju. Smatram da ova edukacija doprinosi mom profesionalnom i ličnom razvoju.
Trenutno sam u potrazi za praksom kao psiholog u sektoru ljudskih resursa i planiram da u tom pravcu razvijam svoju karijeru. Mislim da poslovna psihologija i psihoterapija mogu lepo da se uklope u svetu biznisa, kroz bolje razumevanje ljudskih potreba, poboljšanje uslova rada, zadovoljstva poslom, motivaciju zaposlenih, razne edukacije i treninge, što sve zajedno utiče na produktivnost na random mestu. Takođe se otvora mogućnost doprinosa kroz psihološki konsalting i intervenciju u organizacijama.
Želja mi je da jednog dana, pored posla u organizaciji, pružam i privatno svoje psihoterapijske usluge.
U slobodno vreme volim da čitam, da se družim i upoznajem nove ljude, boravim u prirodi, eksperimentišem sa vege receptima, slušam muziku i skačem po stanu 
, crtam ili stvaram nešto kreativno.
Smatram da, ako želimo da učinimo svoj život boljim i menjamo svoju okolinu, trebamo krenuti od uzroka, umesto da se baviti samo posledicama. Ni jedna promena nije laka i ne dolazi brzo, stoga trebamo uzeti odgovornost u svoje ruke i učiniti onoliko koliko je u našoj moći da doprinesemo okolini u kojoj živimo, a posle i šire. Kroz edukovanje mladih možemo društvu pružiti šansu da se postepeno menja i formira bolje i kvalitetnije okruženje.
Ono što mislim da karakteriše naše prostore jeste generalno nezadovoljstvo životom usled nedostatka prilika za zaposlenjem, lošeg obrazovnog sistema, kriminala i korupcije, zaposlenja preko veze-što podrazumeva zapošljavanja nestručnih kadrova i omalovažavanja kvalitetnih stručnjaka, nedostatka prilika za razvoj mladih, manjka promovisanja pravih vrednosti kroz kulturu i obrazovanje i još mnogo toga.
Osvrnula bih se detaljnije na jednu od navedenih stavki, a to je – nedostatak prilika za razvoj i uspeh mladih ljudi. Susrećemo se sa apsurdnim zahtevima gde se od kandidata za posao očekuje bogato radno iskustvo i stručnost, a pri tome nedostaje prilika gde bi se takvo radno iskustvo steklo. Ne postoji poveznica između teorije i prakse, kao ni prilike za učenje praktičnih znanja.
Studenti provode minimum tri do pet godina svog života učeći teoriju koju nemaju gde da iskuse. Sa fakulteta se izlazi sa gomilom informacija, gde se često naučeno razlikuje od primenjenog. Ako osoba ima priliku da se zaposli, susreće se sa tim da neke stvari primenjuje potpuno drugačije od onog što je do tada učila. Ono što takođe opažam, što sam iskusila i na svojoj koži, jeste da postoje poteškoće ne samo pri pronalasku posla, nego i pri traženju prakse ili volonterskog rada. Mladi konkurišu na dosta mesta i ne dobijaju nikakav odgovor ili im kompanija odgovori da trenutno nemaju prilike za praksu. Većina kompanija ne želi da troši svoje vreme na obučavanje mladih ako od toga nemaju određene koristi, tj ako u skorije vreme ne planiraju mesto za novog zaposlenog.
Ukoliko ljudi nemaju sreće da pronađu posao, kasnije se susreću sa ejdžizmom- bivaju diskriminisani zbog toga što do određene dobi nisu stekli priliku za zaposlenje. Mladi ljudi imaju osećaj da gube vreme u ovoj državi bez prilike da iskoriste svoj potencijal, što rezultira odlivom mozgova tj odlaskom u druge zemlje za boljom budućnošču. Smatram da je to katastrofalno po naše društvo.
Želim nekako pridoneti tome da se ova situacija promeni. Verujem da je to moguće i da se možemo ugledati kako to izgleda u nekim razvijenijim državama, gde je sistem obrazovanja moderniji i usklađeniji sa vremenom i potrebama.
Zbog toga smatram da je povezivanje ljudi i ideja jako važno za bilo kakvu promenu u društvu.
Volela bih da postoji način na koji bi fakulteti više sarađivali sa raznim organizacijama. Za sada na nekim fakultetima, uključujući i moj, postoji saradnja sa pojedinim organizacijama u vidu kratke prakse u trajanju od nedelju dana. Smatram da je to premalo da bi se išta naučilo i služi više da bi se studenti bar donekle susreli sa tim kako njihova profesija izgleda u praksi, bez mnogo aktivnog uključivanja.
Onako kako ja zamišljam pravi vid saradnje jeste da su fakulteti i organizacije mnogo čvršće povezani na način koji je sistemski razrađen za dobrobit svih strana. Saradnja u kojoj bi studenti bar 1-2 puta nedeljno odlazili u kompanije i bili zaista uključeni u posao, te primenjivali znanja koja uče na fakultetu, gde bi program fakulteta pratio aktuelne trendove poslovanja.
Idealna opcija bi bila promena celog sistema obrazovanja, gde bi npr jedan semester bio teorijski, a drugi praktični, ali to već iziskuje promenu na nivou države, što je jako teško i sporo. Nadam se da bi neki manji, ali vredni koraci doprineli tome u budućnosti.
Kroz ovaj oblik saradnje na nivou od 1-2 puta nedeljno, studenti bi pri završetku studija mogli odmah biti osposoboljeni za rad. Kompanije tj poslodavci bi bili motivisaniji kada bi imali više koristi na način da bi za početak dobijali besplatnu radnu snagu, svežije ideje i poglede na rad, dobijali bi neki vid garancije fakulteta o kvalitetu studenata na praksi, mogli bi da oblikuju studente po svojim potrebama poslovanja i da prate njihov napredak. To bi rezultiralo krajnjim odabirom najkvalitetnijih studenata za zaposlenje, kao i povezivanjem, preporukama za dalju saradnju. Takođe ne bi morali da troše dodatno vreme i novac na obučavanje novozaposlenih.
Klijenti koji koriste usluge kompanije bi takođe mogli da dobijaju, zavisno od profesije i oblasti rada, usluge studenata po nešto jeftinijoj ceni ili kroz volonterske usluge (npr savetodavne i psihoterapijske usluge). Pitanje je na koji način motivisati organizacije i doprineti njihovom osveštavanju koliko dobrobiti od ove saradnje može imati celokupno društvo.
Ono što mi se čini kao super ideja jeste da bi za početak bilo dobro kada bi se oformilo bar jedno udruženje/organizacija koja bi svojim delovanjem ohrabrila i pokazala dobar primer ostalima koliko dobra može da se uradi saradnjom i povezivanjem zarad dobrobiti svih. Moja ideja je da ta organizacija bude neko “Udruženje primenjene psihologije” gde bi mogli da budu uključeni stručnjaci iz svih oblasti psiholoških nauka ( gde bi se bavili npr psihologijom rada i menaždmenta ljudskih resursa, psihologijom marketinga, pedagoškom psihologijom, kliničkom psihologijom, mentalnim zdravljem, psihometrijom tj konstrukcijom psiholoških testova, psihoterapijom, pa čak i osnaživanjem mladih da pokrenu svoj privatni biznis itd). Udruženje bi imalo svrhu direktne saradnje sa fakultetima psihologije, gde bi studenti obavljali redovnu praksu uz mentorisanje stručnjaka. Na taj način bi pripremili studente za rad pri samom završetku fakulteta. Ovo udruženje bi vremenom imalo i mogućnost proširenja kroz zaposlenje studenata, kao i povezivanje studenata sa organizacijama koje bi na najbolji način dolazili do proverenog stručnog kadra.
Svi smo deo jedne velike celine i naše akcije itekako utiču na sve oko nas. Mada, čini mi se da u današnje vreme ljude sve češće treba podsećati da su društvena bića i da će čak i kao jedinke za sebe mnogo brže napredovati ako su povezani međusobno na pravi način. Svesna sam da je to veliki izazov za nas, sve dok su ljudi u poziciji preživljavanja i borbe za opstanak, zato želim da vremenom svi postanemo deo ove promene. Volela bih da što više osoba na ovim prostorima dobije priliku da oseti šta stvarno znači samoaktualizacija kao i rad za dobrobit svih, koji smatram da nas najviše oplemenjuje, kao i da postoji nešto mnogo uzvišenije od samog robovanja novcu.
.
a ne mislim ni da treba da budemo. Stovise, mislim da, kad bi okupila sve te psihologe na jedno mjesto, bi vam bilo potrebno par psihologa da vas sprece da zavrsite u mentalnim institucijama 
.