Pametni statusi?

  1. Sećam se televizijskog prenosa spuštanja na Mesec. Mutna slika sa crno belog televizora, koji je stajao na sredini sobe našeg stana u ulici Narodnog fronta, iznad bioskopa Odeon, davala je utisak izvesne budućnosti. Sa svoje dve ili tri godine bio sam sasvim siguran da je svemirsko prostranstvo veoma konačno.
  2. Ne sećam se zašto je čistačica Ruža skoro iščupala uvo Vladi Zrelecu ali znam da je mene tukla žičanim praherom jer sam pričao za vreme odmora koji je sledovao posle ručka. Vlada, koji je postao advokat, ubijen je 2015. godine. Ruža je tada, možda, još bila živa.
  3. Sećam se da smo Vladan Timotijević i ja, gurnuli nehotice neki NSU koji je bio parkiran u dvorištu obdaništa, izazvali sveopštu potragu milicije za huliganima iz srednje stručne škole „Nikola Tesla“, jer je automobil, koji je krenuo nizbrdo, razbio kapiju garaže. Niko nije sumnjao u dvojicu petogodišnjaka.
  4. Znam da sam roditeljima bio zahvalan što su mi rodili sestru, što su me pitali kako da se zove i što su dozvolili da joj ime bude Ivana. I što su me naučili da okrećem pedale tricikla pre nego što sam naučio da hodam ili govorim. I što sam živeo u Africi.
  5. Vesna je kao morski talas koji udarajući u stenu, polako nestaje, menja se i ponovo nastaje, drugačiji, lepši. Dok spava, tiho hrče i ja to hrkanje volim.
  6. U Rimu smo, vraćajući se iz Angole, dva puta odseli u pansionu Piti, velikom salonskom stanu sa petnaestak soba koji se nalazio u Via Nacionale 66. Sobarica je bila nadrndana devojka iz Splita, vlasnici su bili ljubazni stariji bračni par a mene je fascinirao proćelavi recepcioner u noćnoj smeni, koji mi je nudio jeftino belo vino i znao šta su „ća-ća-kalice“. Jednog kasnog popodneva, sa prozora koji je gledao na unutrašnje dvorište, video sam kako se devojka koja je živela u susednoj zgradi, presvlači, skida svoju radnu odeću i gola, na sred sobe, bira šta će da obuče za izlazak, tog februara 1983.
  7. Iza naše zgrade u Porečkoj ulici bila su dva metalna rama za trešenje tepiha koji su uglavnom služili kao golovi. Ja se nisam igrao sa decom iz komšiluka i nisam igrao fudbal. Ti ramovi su bili na suprotnim krajevima betonske pravougaone staze na kojoj sam jednog dana, dok sam vozio bicikl, udario u bicikl devojčice koja nije znala da li da skrene desno ili levo.
  8. U dvorištu mehaničarsko i auto-limarske radnje živela je porodica, zaboravio sam kako su se prezivali. Sa njima je bio pas Džeki ili Džeri, nisam siguran da li je bio njihov ili vlasnika radionice, ali bio je tu, svi su ga hranili. Lajao je, bio je dosadan i umiljat, istovremeno. Jednog dana ga je, zbog toga što je lajao, ubio milicajac, iz pištolja, u sred dana, naočigled svih nas. Džeki je samo zacvileo i umro. Jedan od majstora je uhapšen.
  9. U snovima pokušavam da zaštitim one koje volim, da ih izvučem iz opasnosti. I to radim samo u snovima. Na javi ni sebe ni njih ne dovodim u takve situacije. Mislim da lažem kada kažem da se ne plašim smrti.
  10. Očekivanja, uglavnom, iznevere ljudi od poverenja. Oni koji poverenje nisu zaslužili ne prave takav problem. Međutim, kad sebi nisam verovao, svaki put sam opravdao to nepoverenje.
  11. Svet nije globalno selo nego globalna palanka.
  12. Kada počinje da se nazire poruka na ogledalu koje se magli od pare već je kasno.
  13. Povodom sto godina od nastanka Jugoslavije: svako ko je pomislilio da ima nešto da kaže, rekao je. Rat za jugoslovensko nasleđe nije se vodio samo zbog materijalnih resursa već, ponajviše, radi upisivanja ličnih konstrukcija u izmrcvareno tkivo te veličanstvene ideje.
  14. Nisam borac. Ne borim se ni za ono do čega mi je stalo, makar i deklarativno, stidljiv sam i izbegavam razgovor. Za većinu onih koji nisu kao ja, glasnih i hrabrih, mislim da su preglasni i nepristojni. A onda se, kako bih kompenzovao intelektualnu nesigurnost i moralnu lenjonst, u razgovoru šalim i smejem.
  15. Često sam, kao mali, zamišljao da ću imati sobu u kojoj živim sam, i u kojoj bih po ceo dan mogao da čitam ili igram video igrice ili, kada sam postao malo stariji, mogu da masturbiram nad slikama golih devojaka. Sve to sada imam, a da prstom nisam morao da mrdnem, nisam do toga došao sam, nisam zaradio niti se potrudio. Sve što imam, kupili su mi roditelji.
  16. Ljudi koji imaju potrebu da kažu da ne vole da lažu su lažovi. Takvi ne rade svoj posao jer ga ne vole.
  17. Vremenom, odustajem od stvari do kojih mi je stalo. Odustao sam od umetnosti, muzike, bioskopa, jutarnjih šetnji, tuširanja hladnom i toplom vodom, prijatelja i čitanja knjiga. Mislim da spisak nije konačan. Seks mi nikad nije bio na listi prioriteta.
  18. Stidim se u ime ljudi koje poznajem kada govore o sebi. Još me je više sramota kada to čine prijatelji. Na svu sreću, to je retko, kao što su retki I prijatelji.
  19. Krajem aprila 2019. biće tačno trideset godina kako je moj otac otišao u Mozambik. Iako mu je prvi ugovor za program obuke stručnjaka za kukuruz bio na tri godine, u Beograd se vratio tek posle dvadeset. Preskočio je vreme o kome je jedna gospođa napisala knjigu, o umetnosti I kulturi, reminescencije na devedesete. Ne znam da li ću je pročitati, verovatno ne. Od nje sam mlađi, drugačije mi je sećanje na to vreme. Šta drugo može da bude podsećanje na to u čemu ti je život prošao nego kič?
  20. Zašto ljudi pridaju toliko značaja svojim izjavama? Da li misle da je veličina tih misli vredna rasprave? Da ikog zanima šta će neko reći? (O fejsbuku)
  21. Polovne novine čitam u nedostatku boljih sadržaja. Veoma su zanimljive pa u obilju najnovijih vesti, biram ukoričene sindikalne novine Rad za period od 1946. do 1950. godine, jer se čine kao izvor tačnih informacija.
  22. Žao mi je što neću videti Australiju, Argentinu i Ameriku.
  23. Mnogo puta ponavljana fraza o pogrešnim stanicama u pogrešnom vozu u sebi nosi osudu greha i nudi mogućnost iskupljenja, jer mi dozvoljava da u svakom trenutku siđem i promenim voz. Ako se kao ateista nađem u nekom vozu, kako da znam da je pogrešan? Da li imam dovoljno savesti da me upozori? Da li su stanice za svakog od putnika pogrešne?
  24. Otromboljio mi se stomak od tromosti i kipi, odavno ne uspevam kaiš da zakopčam, dugmad se otkida. Preliva se salo preko pantalona i preko svake mere. Baš gadno. I samo je meni žao. Čekam da me nema. Tarantino je sigurno čitao Cezara. A Cezar nije imao stomačinu.
  25. Ako nam neko nešto čini a ne traži nikakvu protivuslugu da li to znači da nas nekritički podržava u tome što smo čak i kad grešimo?
  26. Osećam se kao da postajem zombi iz filmova američke B produkcije. Virus koji se nešto pre nove godine manifestovao kao običan laringitis, razvio se u suvi kašalj i kijavicu od koje mi je procurila krv na nos, svrab kože koji me s vremena na vreme tera u besomučno češanje kože srednjeg i domalog prsta desne ruke i levog stopala, a da na toalet papiru posle velike nužde ostaje krvav trag. Sve to vreme misao mi je fokusirana isključivo na sopstvenu ugroženost, osećaj bespomoćnosti i depresije, kao posledica loših životnih odluka i lenjosti. Ne znam da li ljudi pre nego postanu zombiji tako razmišljaju u filmovima američke B produkcije ali ako da, onda sam siguran da bi linearan tok njihovih misli vodio upravo tamo gde se sada nalazim.
  27. “Nasilje je i zakonito i pravedno. Kada je društveni sistem urušen nasilje se uveliko privatizuje. To se dešava zbog toga što država ima monopol nad organizovanim nasiljem. A kada ono počne da se širi tada napušta polje politike. Organizovano nasije postaje ekonomska aktivnost koje u svojoj suštini sadrži pobunu društva.” – zlikovac citira Marksa u nekom japanskom crtanom filmu.
  28. Najlakše je poklanjati savet. To je zbog toga što savet retko ko traži. Oni koji ga ipak zatraže, retko dobiju pravi. Zato što ni davaoci ni primaoci toga nisu svesni puno je nesreće na svetu. Nešto je bolja situacijama sa receptima. Recepti nisu saveti već korisne informacije koje kombinovanjem čine život podnošljivijim, tortu ukusnijom, salatu zdravijom i decu otpornijom na nedaće koje ih u životu čekaju.
  29. Politički hipsteraj, u pravedničkom ali bezuspešnom pokušaju da spreči kako mafijaško-tajkunsko otimanje grada tako i jednako bezuspešno omogući lokalni razvoj, postaje neprijatelj svakog političkog delovanja, pa je i njihovo odbijanje da se priključe „levom“ ili „desnom“ političkom taboru razumljivo jer: hipsteri, s jedne strane preziru radničku klasu, stare i seljake dok istovremeno svoju političku borbu temelje na aproprijaciji tuđih borbi. Upravo što se tu nema šta logički zameriti zbog pragmatičnosti takvog stava i ma koliko on bio amoralan, ironično je i ikonično da ovakva slika pragmatizma prouzrokuje nesagledivu štetu i njima i onima koji su im verovali.
Has Likes

Hi @ Zmuc, vov! Ovo je teško. Čitala sam i ponovo čitala, ali nisam sigurna šta da odgovorim: kakve refleksije od čitatelja ste zainteresovani da dobijete?
Da li je ovo deo vašeg dela?

Zdravo Noemi, nisam siguran da imam jasnu ideju o tome kakve refleksije mogu da očekujem. Ovo su nekakve crtice iz života, koji može da bude sličan bilo čijem… nešto kao introductory CV. Od tih crtica, a svaka bi trebalo da razvije tokom vremena sopstveni narativ, očekujem problematizaciju Well being in Europe (morality and spirituality). Dakle, ako očekujem nešto to bi bilo nekakvo prepoznavanje, identifikaciju zajedničkih sklonosti, introspekciju na bilo kom nivou. Ne znam da li sam ti odgovorio?

Pitao sam vas jer je teško reagovati ako nema dovoljno konteksta.

Na primer, da li biste zamolili druge Srbe da podele i uspomene iz prošlih vremena, slično vašim tačkama 1-8?
Ili biste ih pitali za šta im je stalo, ali se moraju žrtvovati? (tačka 17)

Stvarno mi se sviđa kako je to uradio @wlayche, jer nas je pitao šta mislimo o novom moralnom kodeksu. Na sličan način za vas, on je započeo razgovor sa sopstvenim iskustvom:

@zmuc
Ove crtice su pojedinačno zanimljive, ali fali im kontekst priče. Imaš dara za prenošenje vrlo konkretnih slika iz tvog sećanja - nešto što mnogima koji se čak i profesionalno bave storytellingom ili to koriste u svom radu često nedostaje. Meni fali tok koji bi nama ostalima pomogao da bolje razumemo šta tačno želiš da problematizuješ u temi Wellbeing in Europe, kako bih bolje mogla da se uključim u razgovor.

Kada sam pisala svoju priču, ja sam probala da iz mnoštva svojih iskustava i refleksija izvučem nekoliko koje su mi bile važne za jedan aspekt diskusije, iako naravno i ta diskusija može imati različite okvire i krake. Pisala sam na engleskom jer je nas koji pišemo i govorimo i srpski za sada malo, ali bilo bi sjajno da nas bude više.

Has Likes

Hvala na zamerkama. Volim jedan citat, možda je čak i moj, nisam siguran, a glasi - ubijte karijeru pre nego ona ubije vas. Trebalo je da se profesionalno bavim skulpturom, naime, desetak godina sam se školovao za vajara, ali avaj. Posle toga je počeo tzv. profesionalni život. Otud kontekst, koji ja podrazumevam, ostaje nerazumjiv a veoma uspešno sam ubio karijeru. Tok može biti heterogen, hronološki ili svesno nekritički, ovde pokušavam da prizovem jednog konkretnog učesnika u diskusiji kako bi nas bilo više koji govorimo istim jezikom o moćda dijametralno suprotnim vrednostima. Otkriće se tokom vremena. Eto.

Maybe the only context is my age and gender. I am not believer, in any sense. Individual ethics transgresses both spirituality and any kind of religious feeling. I just know that whenever one talks on personal sacrifice he or she thinks on somebody else’s oblation. I doubt that there is a significant difference between Serbs or any other nation.