Pozdrav! Zovem se Ivan, i prosvetni sam radnik (ovo bi trebalo da sugeriše da sam klasno osvešćen J). Predajem filozofiju u srednjim školama u Bečeju. Poslednje 2-3 godine posebno sam zainteresovan za kritičko mišljenje kao koncept primene naučne metodologije u svakodnevnom životu. Na faksu sam izučavao pitanja filozofske skepse, one apsolutno sitničave skepse (takoreći, da li živimo u Matriksu?), ali mene sada interesuje pre svega praktična sumnja, uopšte adekvatan pristup informacijama, koji treba da negujemo u svakodnevici – kao potrošači, kao pacijenti, građani, radnici itd. Jasno, ne možemo biti stručnjaci u svakoj oblasti, ne možemo sve znati, ali zato možemo ovladati kritičkim mišljenjem kao odgovarajućim misaonim instrumentima kojima ćemo preispitivati i procenjivati informacije o kojima ne znamo dovoljno.
Kao prosvetni radnik, svestan sam da formalno, školsko obrazovanje ne doprinosi ni približno usvajanju znanja, veština i navika kritičkog mišljenja kod učenika. Posebno imajući u vidu stanje u kome se naše društvo nalazi, nedovoljnim posvećivanjem kritičkom razmatranju tema poput nacionalizma, patrijarhata, verskog zanesenjaštva, konzumerizma i kapitalizma itd, škola implicitno opravdava neprihvatljivi status quo.
Otud, ne samo kroz svoje redovne časove, nego i kroz sekciju kritičkog mišljenja čiji su članovi učenici Gimnazije, Tehničke i Ekonomske škole u Bečeju, a i publicistikom, nastojim da dam doprinos obrazovanju lokalne omladine.
Donekle sam svestan da upadam u profesionalnu boljku prosvetnih radnika, svojevrsnu prosvetiteljsku grešku, da smatram da se svaki društveni problem može rešiti obrazovanjem, što svakako nije tačno, naprotiv (istovremeno, i protivrečno!) smatram da društvo samo mora da se menja da bi većina ljudi drugačije razmišljala (iako uvek postoje pojedinci koji nekako uspeju da odole društvenim vetrovima). Ipak, ova profesionalna iluzija je izgleda neophodna, ne samo jer je to moje polje interesa, moj afinitet, već i polje u kome zaista mogu nešto – koliko god to bilo – da uradim.
): politika, crkva, određeni specifični ekonomski interesi - koji su često spoljašnji, otuđeni, i samo stvaraju privid zajednice. Ali to je svakako kompleksnije pitanje, pa da rekapituliram - voleo bih više samoorganizovanja, slobodnog udruživanja po raznim osnovama, mnogo više društvenog aktivizma.