U tom trenutku nam je bilo prilično muka od Beograda, njemu više nego meni, ali ni za mene više nije imao one čari kao kada sam, nakon završene osnovne škole, došla u prestonicu. Nakon petnaest godina života u njoj više ne koristiš ono što je njena prednost, polako ali neminovno zatvaraš krugove u kojima se krećeš i opet se svedeš na nekoliko prijatelja, nekoliko putanja, nekoliko parkova, nekoliko prostora. Tako sam rekla sebi dok sam vagala tu, rekla bih radikalnu, odluku. Otići iz Beograda. Samo ne onako kako to ljudi obično rade, u veći grad, nego nazad, u manje, siromašnije, tiše, sporije. Imati više vremena za sebe.
Dok ne odeš iz mesta u kome si se “oblikovao” ne shvataš koliko ono utiče na tvoj identitet. Prvo se suočiš sa pitanjem da li možeš ostati ono što jesi kada se sve okolnosti oko tebe promene.
Svi moji, i naši, prijatelji su ostali tamo. Izolacija koja nam je prvih par meseci prijala postala je veliko opterećenje. Osećaš se kao van svih tokova, na rubu civilizacije, u prošlosti, jer si, u odnosu na mesto gde sada živiš, video budućnost. Usamljenost. Da, vidjaš ljude često, oduvek ih je moja pojava privlačila, kao i moj posao, ali oni su drugačijeg profila od prijatelja koje sam ostavila za sobom. U vazduhu se oseća nemoć. Kao da niko ne bi bio tu da ne mora, kao da niko nije odlučio da bude tu. Grad drugih i trećih izbora. To je zanimljivo, kakav god da je tvoj prvi izbor, makar se radilo o vrsti četkice koju želiš da kupiš, neće se desiti. Uvek plan B. Nikad nema to što ti treba, samo zamena. Muškarci od 30 godina, zdravi i pravi, koji maštaju da odu barem do Beograda. To u meni budi bes. Apatija svuda. Kao da bi mogla da se ustanovi neka kolektivna dijagnoza. Kažu da koren tog stanja treba tražiti u kolapsu fabrika koje su nekada radile i zapošljavale hiljade radnika. Često mi opisuju redove ljudi koji izlaze iz fabrike u petak popodne, preplavljen grad kada legne plata. Toga više nema. Jedan deo, neki bi rekli srećnika ali ja ih ne vidim baš tako, radi u javnim ustanovama, školama, ćuti, ne talasa, zadovoljni su, ponosni na sebe verujući da je taj posao njihov uspeh. Vrlo često je on samo posledica veza i vezica, stranačkog zapošljavanja, ili već poodmaklih godina u toj ustanovi. Dosta ljudi iz sela koji su se slili u grad, ali nisu postali malo urbaniji, nego su uticali snažno da grad, koji se uveliko napušta, postane malo zadrtiji, malo tvrdji, malo ograničeniji. Govore “Ćuti, može i gore”. Navikli su na teže od toga da sagnu glavu. Ovo nije univerzitetski grad. Kada završe srednju školu, mladi odlaze na fakultete, oni sa nekakvim ambicijama. Oni koji ostanu upadaju u rutinu, začarane krugove, često maštaju da nisu tu. Zanimljivo je što mladi ipak odlaze na fakultete s obzirom na široko rasprostranjenu svest da obrazovanje ne znači ništa i nema nikakvu vrednost.
Prvo sam, kažem, bila besna. Pa mi ih je bilo žao. Jasno mi je da kada ne znaš za mogućnosti ne možeš ni da biraš. Čija je krivica? Osećam da treba da budem zahvalna svojim roditeljima. Izgleda da neki ljudi nikada ne vide raskrsnicu, pa samo idu tom stazom napred, makar ih vodila u ambis.
Ipak, postoji ta stvar sa vremenom… Ovde vreme drugačije teče. Laganije. Smirenije. Kada sam pre nekoliko dana izgubila sat i po’ vremena u beogradskom gradskom prevozu osetila sam se kao da sam pretrpela nenadoknadiv gubitak. Kao da mi neko duguje to vreme. Oteto. Besmisleno potrošeno. Nepravda. Nagrnula su sećanja na sva ta čekanja, stajališta, autobuse, rentirane stanove, hladne, vlažne, na stanodavce ovakve i onakve, selidbe, torbe kroz gsp…
Kvalitet života. To sam imala u glavi kada smo dolazili.
Toliko za sada.
Wow! Ostadoh zagledana u monitor i nakon poslednje recenice. Zapitala sam se.
Dobrodošla u našu zajednicu, hvala na Zapažanjima.
Polako ali sigurno se ovde okupljaju ljudi sa pitanjima i idejama. Vidim da je svima zajednicko to što misle da su sami u svojim razmišljanjima. A nisu. Raduje me što smo ovde, što komuniciramo i razmenjujemo iskustva.
Ne znam da li sam ja jedina sa mišlju i osećajem da je ovo poslednja stanica voza sa ovim osećanjima kroz koje svi prolazimo godinama ako ne i decenijama. Deluje mi da ne može više ovako. Hteli ili ne promena će se desiti. Neće nas ni pitati. Kao gravitacija.
Mada smo prošli kroz svašta i možda bi strah bio i opravdan, ali se ničeg ne plašim.
Šta uopšte ostavljamo kada menjamo sredinu? Šta je važno da ponesemo? Kako znati šta je važno a šta ne?
Evo ja sad zivim na 5 minuta od Brisela (izasao iz njega zbog kvaliteta zivota). To su te guzve, beskonacna cekanja gdje god da odes, trazis parking navece 45 minuta, ako si izasao onda ujutro cekas da neko od ranoranilaca ode na posao posto nema sanse da nadjes parking, zagadjenje zraka, hrana koja je malo bolja od smeca je puno skuplja (a ni to nije ni blizo onoga sto pise na etiketi) itd.
Pricao sam sa djevojkom posto se vjencavamo uskoro i planiramo porodicu. Slozili smo se da je najbolje za djecu da odemo na selo a najbolje za nas da odemo tamo gdje je dobra klima. Nase rjesenje je da idemo u Dalmaciju, ipak je to moja kuca a i znamo da oboje mozemo svasta raditi, uzivati u prirodi i dobroj klimi, dijeca ce jesti zdravu hranu iz nase baste i od okolnih seljaka…ali mjesto ima manje od 200 stanovnika 
.
Razmisljao sam puno o tome, o manjku ljudskog potencijala, o ljudima sa kojima cemo se tesko uklopiti (djevojka zivjela i u Americi i u Engleskoj u Londonu a ja vec 18 godina u Briselu i putovao svuda), o melanholiji koja generalno vlada u Hrvatskoj itd…nema lakog odgovora. Odlucili smo da ostanemo u Hrvatskoj dok nam djeca ne dodju do 5-6 godina. Onda cemo uraditi evaluaciju situacije i ostati ili otici gdje god mislimo da je najbolje u tom trenutku.
U pravu si kad kazes da ljudi jednostavno nisu svijesni mogucnosti, bas sam pricao sa @TamaraVuk nedavno. Spomenula mi je rodjaka koji se zali da ne zna sto da radi i koji zeli da ode iz zemlje, objasnila malo njegovu situaciju i ja sam joj dao jedno 4 razlicite vrlo perspektivne mogucnosti za njega u sljedecih 20 minuta…
Svi smo isprogramirani od roditelja i okoline, samo neki puno bolje od drugih…mislim da je zivotna prepreka velikoj vecini ljudi upravo nalazenje sebe ispod svih tih slojeva koji su natalozeni od djetinjstva. Dotakli smo se malo te teme i u ovoj diskusiji.
Znanje je moc. Bas je paradoks da danas, kad je znanje puno dostupnije nego prije 10 godina vec, ljudi opet NE ZNAJU da im treba a ni kako doci do tog znanja za koje im bukvalno treba samo smart phone i internet. Doduse za dublje znanje u mnogim sferama im treba i bolje poznavanje Engleskog.
Tu ima puno faktora tako da necu da idem previse u detalje ali jedan od faktora je ocigledan i sama si ga spomenula: Kad zivis u zemlji u kojoj treba da si neciji kum, brat, sinovac, da budes poslusni sluga partijski da bi dobio poziciju a ljudi sa znanjem i kvalifikacijama se vide kao prijetnje i ne dobijaju prilike onda nije ni cudno da ljudi vise ne vjeruju u moc znanja. Kad zivis u zemlji u kojoj svakodnevno gledas na televiziji da su najuspijesniji ljudi u stvari kriminalci i politicari (sto su opet kriminalci), kako da ljudi ne gube vjeru u znanje?