Trudiću se da budem kratak i jasan.
Pre 2 meseca se uhvatim u činjenici da moj angažman u građanskom sektoru već godima stagnira i da nema ni na vidiku da će se tu nešto promeniti… Entuzijazam da se nešto menja na bolje u društvu me vodi odavno i uvek me je ispunjavao aktivizam, pa sam tako sa drugarima osnovao udruženje pre otprilike 10 godina koje se bavi(lo) uopšte kulturnim i obrazovnim aktivnostima. Par puta smo dobili male grantove da ostvarimo zamisli i moram priznati da je to bilo veoma korisno iskustvo. Problem je što smo svi imali ili druge obaveze ili smo bili veoma udaljeni jedni od drugih, a negde i neozbiljni u razvoju same organizacije. Naravno bilo je tu i neznanja. Mislim da ne moram da pričam koliko su sredina i društvo u Srbiji u celini neadekvatni za razvoj OCDa, ali i bilo kakvog preduzetništva. Svuda su problemi od ljudskih resursa, do materijalnog stanja stanovništva, preko nalaženja donatora i kulture doniranja. Činjenica je da mora da se uloži mnogo truda i da se ima sreće i da se recimo živi u Beogradu; Novom Sadu ili nekom razvijenijem gradiću kako bi inicijativa uspela. U manjim sredinama jako su retke uspešne inicijative. Tako shvatim da imam suviše obaveza… od redovnog posla, preko učestvovanja u razvijanju porodičnog posla, pa sad i master studija… Ove godine sam pokušavao sa različitim ljudima da tražim ikakvo finansiranje za par nekih ideja koje sam prevrtao, prilagođavao i uklapao pokušavajući da se dopadnu donatoru, a da ista ne izgubi suštinu i naravno ništa. Valjda velika konkurencija. Mala bara puna krokodila . Ne bih mogao da se upuštam u nešto bez nekih minimalnih resursa i da trošim vreme koje nemam kako bih ipak pokrenuo ideju (ne bih sad o idejama ako nije problem ). Možda i najveći problem je u tome što nemam nikoga u ovom trenutku ko bi posvećivao bar vreme društveno korisnom cilju, nekom bilo kom. U svakom slučaju pomirio sam se da neću imati veze više sa građanskim inicijativama, sem ako ne počnem u jednom trenutku u životu da se bavim politikom. Bukvalno celo ovo promišljanje mi je bilo malo setno ili ne znam kako da opišem to neko osećanje koje nije poraženost, jer sam svestan i svog bauljanja i sredine, već je tu činjenica da je prošlo vreme i da nema nazad i da za sve u životu moramo da poklopimo sa svojim biološkim satom ili samo nekim drugim trenutkom. Neke stvari ako smo suviše opušteni ili ležerni jednostavno više ne budu ostvarive. Nekako nikad nisam razmišljao toliko o tome dok nisam promislio o nečemu kao što je ova situacija gde sam u raskoraku između želje i realnosti. Nadam se da sam na kraju ubo poentu. Cljeve treba ostvariti u dogledno vreme. Naravno neke ili neke koje postavimo kao prioritet. Eto neka to recimo bude tema za promišljanje: koje su naše granice i moći i da li stvarno to što radimo može i koliko da ima efekta i da li to zaista i hoćemo i možemo?
Elem, imam viška blagostanja (malo glupo zvuči da se ima blagostanje, ali je tako nekako…) koje mi dozvoljava da mogu da činim dobrobit društvu. Na inicijativu ili Edgeryders nailazim slučajno.pre neki dan i sama ideja i koncept mi se sviđaju, te sama misao da mogu da budem deo društva koje razmenjuje ideje na temu društvenih dobrobiti je veoma prijatna. Ne znam da li su slučajnosti slučajne, ali sam sve više siguran da u životu dobijamo ono što želimo/tražimo… samo se nekad baš ne slažemo sa tim.
E sad trivija. Radim u suštini u struci kao inženjer hemijske tehnologije u fabrici aluminijuskih profila. Trenutno se usavršavam u metalurškom inženjerstvu kako bih radio nešto novo na poslu i naravno nešto naučio i zaradio novce firmi, normalno. Recimo da sam zadovoljan poslom. Volim da čitam, a pisanje ne praktikujem odavno što je bez veze… Možda mogu u ovom prostoru da delim to što sam pisao ili što bih pisao? Volim i da vozim bicikl i provodim vreme napolju. Zanimaju me filozofija, istorija, politika, tehnologija, duhovnost…
Vidim da se pokreću teme o smislu i svrsi Života, koje su bitne za svakog od nas. Bez življenja svrhe teško da ćemo biti u stanju da pomognemo ikome, pa je naš individualni razvoj ili sazrevanje bitno i za celo društvo. Tako mi nešto deluje. Evo video na ovu temu… svakako sjajan kanal: optimistični nihilizam
Dobrodosao , drago mi je da se nasa zajednica obogatila za jos jednog clana…vise umova, vise mogucnosti.
To su veliki izazovi za svaku osobu . Ja bi rekao da je danas tesko shvatiti koje su nase granice moci, posto nas sistem vec duze vrijeme uvjerava da smo bespomocni, izolovani i da treba samo na sebe da mislimo.
Sa druge strane, kako saznati da li stvarno nesto hocemo? Put samospoznaje nije lak i, iz mog iskustva, ljudi tek oko 28me ili 30te pocinju da se bude i razvijaju u tom pravcu (oni sto su imali malo vise srece). Oni sto je nemaju zive zivote koje su drugi odlucili za njih, imaju jos uvijek misli u glavi koje nisu njihove itd.
Koliko nesto mozemo i koliko ce imati efekta ne znamo dok ne pokusamo i posteno se ne potrudimo. Kako znati rezultat necega sto nikad pokusali nismo?
Ili jos bolje, zasto pokusavati nove stvari? Zato sto ako zelimo stici tamo gdje nismo do sada bili, moramo raditi stvari koje do sada nismo radili .
Bolje vas našao.
Granice moći i mogućnosti se mogu donekle racionalno predvideti, pa u skladu sat videti da li ići u poznato ili nepoznato. Kroz raspravu i dijalog smatram da se mogu naći razni odgovori. Zato je dobra ova inicijativa. Bar se nadam.
Ne bih se u potpunosto složio da se nameće sad nešto posebno u svetu, kao što je ta neka priča o izolovanosti ili bespomoćnosti, već je to neki diskurs koji je verujem odraz ljudske nesvesti. Npr. da li su ljudi bili u većini svesniji ili kultivisaniji pre 150 godina? Ili tek sad primećujemo i detektujemo neke pojave. Jer da bi uvideli nešto tj. definisali problem moramo prvo o nečemu da imamo saznanja i pojma. Svakako mi je jasno šta si hteo da kažeš i da je negde čijenica da je čovek čoveku vuk i tako te neke izreke
Sazrevanje ili individuacija nam je možda i jedina stvar koju kroz rad i življenje treba da ostvarujemo. Svako na svoj način. Nemam iskustvo kad to rade lljudi. Neko nikad, neko već u pubertetu.
Vidimo se u Beogradu, pa smislimo šta bi smo i kako bi smo
Veliki pozdrav i dobrodošao!
Hvala za tvoju priču.
Imam utisak da se ljudi previše bave okolinom, aktivizmom, projektima, idejama, ukazujući na problem, dajući rešenja, pokušavajući da se uklope, da budu u toku sa aktuelnostima…i tako u nedogled. Poenta je da su svi koncentrisani na okolinu a ni 2 minuta nisu posvetili tome šta imaju unutra, šta žele, ko su zapravo kada se oslobode od nalepljenih etiketa. Kakav apsurd! Fokus na okolinu. Kaže Jasen, tek oko 30e ljudi se probude. Probude se jer im je muka od patnje, ali to ne mora tako.
Roditelj sam već 6,5 godina i toliko dugo se bavim i ličnim razvojem, spiritualnošću i otkrivam nove nauke, za koje verujem da će promeniti tok civilizacije(zapravo mislim da već i jesu promenile tok, ali još nismo svesni)
Kako mi deca pohađaju ustanove, u kontaktu sam sa ostalim roditeljima i mislim da je to ono što mi je otvorilo oči zašto smo gde jesmo. Tehnologija, nauka, civilizacija i druge oblasti rapidno napreduju, dolaze do neverovatnih otkrića a roditelji i dalje odgajaju decu po modelu naše prababe. Ne šalim se. I to “obrazovani”, mladi, urbani roditelji… Pročitali su sve priručnike za roditeljstvo ali ono dete u njima i dalje nema nikakve odgovore na pitanja iz detinjstva. I tako će i njihova deca rasti.
Mladi ljudi u Srbiji (verujem i šire) žive po copy-paste uverenjima, izlizanim, zastarelim i štetnim čak, po pojedinca i po sredinu.
Lično smatram da dok ne dođemo do odgovora na osnovna pitanja možemo, iz najbolje namere, rešavajući opšta pitanja napraviti još više štete.
Tolstoj je govorio da nije važna količina znanja, već koliko duboko si spoznao najbitnija pitanja.
Mislio sam prije svega na atomizaciju drustva, koja se po meni itekako radi sistematski i o kojoj Chomsky uveliko govori…ne bih rekao da je to spontana evolucija covjecanstva ili nekog drustva. To se najbolje vidi u ogromnim razlikama u mentalitetu ljudi i razini osjecaja drustvene odgovornosti u razlicitim zemljama. U Briselu mozes pasti na ulici i umirati, ljudi ce te zaobilaziti jos se i mrsteci na tebe zato sto si im narusio robotsku putanju od kuce do posla, od posla do restorana, od restorana do kuce. Doduse tako nesto je neophodno da bi vladajuca klasa nesmetano radila sto zeli. Kao sto kaze Chomsky, cilj svake vladajuce klase je da ubjedi svoje subjekte da nemaju moc. Koji bolji nacin za to nego da ih odvojis. Covjek koji ne zna da je u stvari dio plemena, pa dio naroda, dio ljudske civilizacije, ne misli da moze puno promjeniti. Pored toga se trose stotine miliona na stvaranje misljenja i guranje odredjenih narativa, cenzura je nevjerojatno velika i djeluje momentalno sa ogromnim pritiskom (i finansijskim i “moralnim” itd) ako postavljas pogresna pitanja. Sa druge strane, ako nemas uticaj mozes pricati o cemu zelis…niko te ne slusa.
Vidi koliko se promijenila svijest ljudi na nasim prostorima od 1970 npr do danas. Za samo 50 godina se puno promijenilo, bar po prici (mene nije bilo). Promijenio se sistem vrijednosti kod vecine ljudi, a to je valjda neka osnova etike drustva.
. Ne bih mogao da se upuštam u nešto bez nekih minimalnih resursa i da trošim vreme koje nemam kako bih ipak pokrenuo ideju (ne bih sad o idejama ako nije problem 
