Bukovski

Post-Office-Monthly-Income-Scheme
Najteža je prva reč. Ili prvi red, pasus? Gledam na sat i shvatam da još malo vremana imam do posla. I ne znam da li ću ovo stići da napišem.

Bila sam na svadbi prošlog vikenda. Pitala me je drugarica koliko godina ima mlada. Moj odgovor je bio kao iz topa- par godina je mlađa od mene, verovatno između 26 i 28 godina… Muk sa druge strane slušalice. A onda smeh: “Devojko, ti imas 36!” Rečenica me udari u svestan deo mog mozga. Kad je pre prošlo, pitam se.

Računam, dok sam završila školu i fakultet, udala se, rodila pre 5 godina, sve je to ok… i nije mnogo, ponosim se svojim izborom. Tad proleti misao, 17 godina rada u državnoj službi, tačnije Pošti srbije! E to je mnogo! Još malo pa polovinu svog života posvetih poslu, a ne sebi.
Tog leta htela sam samo da radim neki sezonski posao, da skupim pare između srednje i faxa. Al tata me zaposli u pošti. Toliko nisam verovala da ću proći razgovor za posao, da sam veče pre objave pobednika stavila masku od majoneza na kosu i prenoćila sa njom. Ne moram da kažem da sam se prvi dan posla molila da mi se ne zalepi neka muva na šiške. I da sam bar tad shvatila da je to bio loš znak …što se nije zalepila…

Tokom mog života sa roditeljima postojao je Očev zakonik kome smo se svako jutro molili i prinosili žrtve. Jedna od njih je bila i ova. Jer, ko si ti da se buniš kad ti je sve dato u životu! Imas državni posao, odmore, bolovanja, trudničko, porodiljsko, radi, završi fax, napredovaćeš.

Prvi deo svoje velelepne poslovne karijere vrisak u mom stomaku sam smirivala stvarima koje volim. Nastavila sam da radim predstave i glumim po amaterskim pozorištima, dok sam usput koristila odmore i po koje bolovanje. Hvala kosmosu što trudničko i porodiljsko nisam, jer bih do sad već bila srećno razvedena…ili osuđena udovica.

Tražila sam način da promenim posao, al uvek sam se vraćala mišljenju svoje patrijarhalne porodice. Bila sam jedina drugarica koja ima svoje pare! Wooow, kakav uspeh! Dok su ostale putovale po Španijama, Italijama , ja baš tada nisam mogla. Budžet mi nije dozvoljavao.

I udade se Jagoda nakon završenog faxa, mora sve po redu, al sa 28 i to nakon udaje svoje 5 godina mlađe sestre. Istina da baš i nije tako patrijarhalno veće isplaniralo, al bitno da smo svi živi i zdravi. I naravno uhvatih zadnji voz!

Postadoh i šef smene i to sa čak 25 eura većom platom! Znaci ulaganje u fax će mi se isplatiti za koju deceniju. Al ta sreća ne beše dugog veka. Pre reda, rada i discipline na lestvici uspešnosti treba staviti položaj i moć u kombinaciji sa ciljem uvlačenja u gluteusni predeo moćnijih i nadređenijih od tebe i tom prilikom upotrebiti svo naoružanje kao sredstvo za čuvanje svoje stolice, kao i to kad situacija zahteva, ne praviti se pametan, ne mahati pravilima i klimnuti glavom. Što ja, naravno nisam znala. Pošto sam naučena da pravila i zakoni, kako u životu tako i u poslu, moraju da se poštuju, nisam ni slutila da meni, koja pravilnike i dopise rada držim u crnom ispod nokta, može da se prekine šefovski ugovor zarad straha višeg šefa, Velikog Štrumpfa, da ću sesti na njenu stolicu.

I tako, pored svih blagodeti firme gore navedenih, zadobih i bonuse. Naočare, kao vid istrajnosti ispred šalterskog monitora. Masaže leđa, kao odlučnost da se otisak datuma na poštanskom žigu vidi jasno uz snažan čujni pritisak na dokumentu za plaćanje. Učestalo mokrenje, kao dokaz da si u „mladosti“ jedva bio na pauzi kako bi brže i efikasnije zadovoljio korisnike u redu. Veština savladavanja rasprave, koja uključuje smirivanje sopstvenog želudca da ne odgovoriš na istom nivou ni tako visokim, neartikulisanim tonom na kom su ti postavljena pitanja i doneti zaključci od strane korisnika koji sadrže reči kojih nema u rečniku. Anksioznost, zvanično dvonedeljna nakon nemilog događaja, gde vrisak iz stomaka se pita GDE SAD? Gde, kad znam samo u posti da radim? Gde, kad nemam iskustva sa privatnim firmama? I dok svoj kreativni deo ispunjavam sad slikanjem, pravljenjem čuda od plastelina, crteža, maskenbala sa detetom, pitam se gde. Kad znam da vredim, al samopouzdanje mi je oštećeno strahom zbog pokretanja pitanja GDE?
Na posao.

1 Like

Cao, Elena i dobro nam dosla na Edgeryders platformu.
Drago nam je sto si iznela neke svoje stavove i drago nam je da cujemo kakva je situacija “sa one strane saltera”. Svi stalno imamo taj stav kako nas zene koje rade na salteru tretiraju kao cifru, kao da nismo i mi ljudi sa osecanjima a onda shvatim da i mi isto radimo. Prosto mi je neverovatno to sada da citam i shvatim. Kao da sam vaznu lekciju iz ovog tvoj teksta naucila i hvala ti na tome.
Sve deluje kao da se osecas zaglavljeno i da se prosto plasis da izadjes iz zone komfora. Uvek te vrste “problema” deluju tako licne, svakom pojedincu a zapravo su tako opsta mesta i verujem da ne postoji osoba koja kroz to nije prosla. Apsolutno sam sigurna, jer kada sam ja krenula na svoj spiritualni put slusala sam xy uspesnih i cak poznatih ljudi koji pricaju bas o tim istim stvarima kroz koje mi obicni smrtnici prolazimo.
Zato je odlicno sto si to podelila, jer ces verovatno na ovu temu dobiti feedback od svake osobe na svetu ukljucujuci i te megauspesne ljude, i onda shvatiti koliko je to zapravo prirodno i normalno sto se tako osecas.
Volela bih da odgovoris ti prvo sebi na nekoliko pitanja. Sta zelis? Sta te ispunjava? Sta je to sto kada radis sati ti prolaze ko minuti? Sta god da je to za tebe, radi to bar 10min svakog dana. Pa polako povecavaj.
Svi smo bili tu i svi cemo vrlo verovatno ponovo doci tu gde si ti.

1 Like

Cao Elena!

Hvala sto si podijelila svoju pricu. Prepoznao sam se u oba aspekta tvoje price.

Sto se prvog tice, sve nas formiraju roditelji i sredina u kojoj odrastamo. Da li je to kroz savjete ili kroz njihova ocekivanja, kroz njihovu sliku nas koja nam se toliko namece da na kraju mislimo da to i jesmo mi. Ja svoje nizasta ne krivim, ipak vecima ljudi kojima smo svakodnevno okruzeni zeli najbolje za nas dok odrastamo…znaci daju nam ono najbolje sto mogu.

Doduse srecni ljudi u zivotu postanu svijesni tog “programiranja”, uglavnom ako su nesrecni, i onda si pocnu postavljati vazna pitanja. Velikoj vecini ljudi treba puno vremena i istrazivanja da skinu sve te slojeve, slagane tu od rodjenja, da bi dosli do sustine svog bica. Cim sam postao svijestan toga ja sam poceo postavljati vazna pitanja: Sto me cini srecnim? Sto je meni vazno u zivotu? Sto sam spreman uraditi da bi dobio ono sto zelim? Itd

Sto se drugog dijela tice, ja sam probao mnoge stvari (i jos uvijek cesto ulazim u nove stvari o kojima ne znam puno). U pocetku je bilo jako tesko, prije svega zato sto nisam imao samopouzdanja tako da te razumijem. Doduse, najveca greska sto mi svi radimo je da prekidamo uciti kad zavrsimo sa formalnim obrazovanjem. Cinjenica je da se svijet jako brzo krece i da mi moramo uciti non stop da bi bili u toku. Najvaznija stvar je ulaganje u samog sebe, i ne treba ti nikakva diploma da bi dokazala tvoj nivo znanja na bilo koju temu (doduse ne odmaze :slight_smile:). Tvoje znanje ce ti sluziti u svakoj situaciji i nikad nije kasno nauciti nesto novo.
Naravno, u zemlji u kojoj se toliko cesto vise cijeni uvlacenje u dupe ili beskicmenjaci i ljudi koji nemaju znanje je puno teze unovciti to znanje. Doduse to ne znaci da je nemoguce, a i postoje mnoge stvari koje se danas mogu raditi preko interneta. Moze se raditi za ljude iz cijelog svijeta, a sa razvijanjem virtualne stvarnosti ce takva vrsta zaposlenja biti sve cesca i cesca (to je blize nego sto mislis).

Ima dana kad nemam snage i kad se samo izlezavam. Veliku vecinu dana si ipak mogu priustiti 2h ulozena u ucenje novih stvari. Da li je to kroz citanje knjige (ili slusanje knjige dok sam u saobracaju), ili kroz ucenje novih stvari, ili kroz radjenje novih stvari, ali 2h definitivno provedem ulazuci u sebe i rezultati uvijek slijede.

Ima odlicna knjiga: “Think and Grow Rich” od Napoleon Hill, ili “The Power Of Broke” od Daymond John. Failing Forward of John C. Maxwell je dobra isto za izlazak iz komfort zone.

1 Like

Hvala na podršci!

Naravno da roditelji za svoje dete žele najbolje. Svoj vaspitni obrazac su kreirali u odnosu na generaciju pre, a ovi takođe u odnosu na generaciju pre i tako dalje. Možda su previše bili stisnuti pedagoškim i moralnim normama bez da shvate da je čovek, pa i dete, jedinka za sebe i da svakom treba individualan pristup. Bar je tako u mom slučaju. I ne krivim ih ni za šta.

Kao posledica takvog usmeravanja, čovek ostane zaglavljen u nekim fazama odrastanja i kao primer ima, danas - sutra, nepoštojanje prema autoritetu ili sa druge strane strahopoštovanje gde nije u redu iskazati svoje mišljenje. Iz svega toga proizilazi odnos prema partneru i sam odabir istog gde nešto očekujemo ili ne očekujemo. I hiljadu drugih odnosa… A onda, nesvesno, prenosimo to na naše buduće generacije u nadi da činimo najbolje u začaranom krugu roditeljstva.

Pozitivna stvar je kad nesvesni deo postane svestan. Smatram da je to rešenje pola problema jer tada imamo priliku da delamo. Što se može primeniti i na komfor zonu. Jer kad komfor zona počne da te žulja, prestaje da bude komfor zona i potrebno je preduzeti akciju kao bi shvatio da bodljikava žica komfor zone zapravo ne postoji, već si je ti svojim neznanjem, pogrešnim uverenjima i strahom projektovao.

2 Likes

Potpisujem svaku :slight_smile:

Da, moje uvjerenje je da ne mozemo vidjeti stvarni potencijal kod 99% ljudi ako nisu nikad bili pritjerani ledjima uza zid. Tu covjek nema izbora vec izlazi iz komfort zone i daje svoj maksimum, i onda otkriva da on to moze! To je samo prvi korak, prva pobjeda. Kroz zivot mi smo sami sebi najveca prepreka tako da poslje prve pobjede treba nastaviti i polako graditi sebe i dizati svoj nivo energije…graditi svoj potencijal.

Zdravo Elena, možda ako pročitate priču o @wlayche biće vam ohrabreno. Napisala ga je na engleskom, ali @TamaraVuk i ja želimo da je prevedemo na srpski jer je tako relevantna. Nekako je našla svoj put:

U životu sam pokušao i primenio ovaj manjinski moralni kodeks na sve što sam radio - nisam voleo radne kulture u kojima sam radio pre, stvorio sam svoju kad sam postao izvršni direktor. Ne odustajem od borbe za osnaživanje žena, marginalizovanih grupa i podsticanja klimatskih akcija. U ovome sam se osećao usamljeno, ali poslednjih godina pokret počinje da se razvija i narativ onoga što je dominantno željeno ponašanje polako se menja.