Zdravo, ja sam Željko, imam punih 35 godina, dakle rođen sam u poslednjoj dekadi postojanja Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, u Boru, u Socijalističkoj Republici Srbiji. Više od deceniju i po živim u Beogradu, glavnom gradu Republike Srbije. Novinar sam, radio sam kao reporter, voditelj i urednik na televizijama B92 i Studio B. Ali radio sam i kao programski menadžer u nevladinom sektoru, zatim kao event menadžer velikih međunarodnih skupova i, konačno, strateški sam postavljao i ponekad sprovodio više velikih komunikacijskih kampanja za međunarodne organizacije u regionu Zapadnog Balkana, kao i političke kampanje. Bilo je ovo prilično formalno predstavljanje i samo uvod u priču o stvarnosti koju delim sa milionima pripadnika poslednjih generacija Jugoslovena.
Ne mislim da je najsrećniji prevod engleskog „wellbeing“ naša reč „blagostanje“. Jer blagostanje može imati spiritualnu ili čak religijsku konotaciju i ima rajski prizvuk konačnosti. Dakle kada bih promišljao šta je za mene welbeing, radije bih govorio o dobrobiti. To implicira segmentiranost i stalno ulaganje, jer dobrobit može doći sa raznih strana, iz više oblasti i kada bismo stalno radili za sopstvenu i dobrobit društva u kojem živimo, možda bismo jednog dana i to blagostanje dostigli. No ipak, naše društvo sada je daleko od dobrobiti u svim oblastima. Toliko, da nam blagostanje zaista deluje kao stvar koju mi ateisti dočekati nećemo, a vernike možda sačeka u zagrobnom životu. Zato bih da ovde više govorimo o praktičnim stvarima, o tome da li naša društva danas rade za sopstvenu dobrobit, da li to rade naše države i političari. Najradije bih da govorimo o tome kako društvo i država brinu o zdravlju i socijalnoj zaštiti svojih građanki i građana.
Na početku sam pomenuo da su i republika i federacija u kojoj sam rođen u svom nazivu sadržale reč „socijalistička“. Bio je to poseban, jugoslovenski socijalizam. Nesavršen kao i svako državno uređenje, ali mnogi na to vreme i danas gledaju kao na doba socijalizma sa ljudskim likom. Jer svi građani te zemlje imali su pravo na besplatno školovanje, besplatnu zdravstvenu zaštitu, a svakovrsna socijalna zaštita bila je stvar koja se podrazumevala. Ne, naravno da nije sve bilo savršeno. Uprkos opšte-jugoslovenskoj potrebi da u svemu što je stvoreno imamo prefiks „naj“ taj sistem imao je mnogo mana. A opet, više smo verovali u sebe. Većina Jugoslovenki i Jugoslovena tako je mislila da su njihovi piloti najbolji, da su lekari najstručniji, da je bar nešto oko njih najveće, najbolje ili najlepše, makar u Evropi, ako ne i u svetu. Dok se u to verovalo, populizma nije bilo. Političari sve do kraja osamdesetih nisu govorili samo ono što su ljudi želeli da čuju. Tako se Tito već šezdesetih oštro verbalno obračunava sa nacionalistima i populistima, sedamdesetih se država oštro borila protiv buđenja proustaških i pročetničkih pokreta, a osamdesetih je jugoslovenska „čelična lejdi“ Milka Planinc zavodila stroge mere štednje koje joj svakako nisu mogle podići popularnost. Ali popularnosti i populizam nisu ni bili tako važni građanima koji su čak i kada nije bilo benzina ili kafe, bar uvek mogli da računaju na besplatnu i pristojnu zdravstvenu i socijalnu zaštitu.
Onda su došle devedesete, raspad zemlje i rat, pa ti isti građani više nisu imali ni kafe, ni benzina, ali ni bilo kakvu vrstu sigurnosti. Zdravstveni sistem i sistem socijalne zaštite urušeni su nebrigom, populističkim pristupom, nedostatkom novca i korupcijom. Ono o čemu bih voleo da ovde zajedno promišljamo je – šta sada?
Šta sada kada se u Srbiji spektakularno otvaraju velelepni, novi i moderni klinički centri, dok u domovima zdravlja i ambulantama više nema lekara koji bi pacijente uputili u te kliničke centre? Šta sada kada lekari i medicinske sestre odlaze u zemlje Evropske unije, dok im se u Srbiji obećavavaju veće plate i bolji životni standard za dve, najviše tri godine? Šta sada kada oni koji imaju, plaćaju na hiljade evra, na crno i bez računa, da se njihovi najmiliji leče ili da umru dostojanstveno u privatnim klinikama, dok oni koji te hiljade nemaju, bespomoćno gledaju kako im bliski ljudi odlaze? Šta sada kada jedan mali sloj društva svojim bakama i dekama mirnu starost pruža u preskupim staračkim domovima, dok mnogi penzioneri umiru u uslovima nedostojnim, a nakon svega što su uradili za ovo društvo? Šta sada?
Upoznao sam nedavmo u Novom Pazaru gospođu koja ima oko sedamdeset godina. Bila je prodavačica u radnji lokalnog tekstilnog giganta, otišla u starosnu penziju koja je umanjena zbog nedovoljno radnog staža i iznosi 18.000 dinara. Nema stan i nema za stan. Nema za dom. Nema za lekove, nema za hranu, nema nikoga da je pomogne. Nema ni socijalnu pomoć, jer ima penziju, nema političare koji bi se sa njom slikali, jer ta slika nije lepa. I ta slika nikoga ne zanima. Hoću li i ja završiti tako? Koliko će nas iz moje, koliko vas iz vaše generacije će završiti život bez dostojanstva, jednog dana kada ne budemo više ciljna grupa populista koji su tu danas ili onih koji će sutra doći na vlast?