Da li u 21. veku možemo govoriti o nacionalnom kodu, ili samo o pojedinačnom?

meal%20together

Zdravo svima,

Ja sam Jelena, imam 28 godina i trenutno sam na master studijama u Londonu. Nakon što sam pročitala nekoliko tekstova ovde, praćeno nekim refleksijama na moj život u Velikoj Britaniji u odnosu na Srbiju, shvatila sam da je pitanje ličnog identiteta vezano i za ono što bih nazvala nekim moralnim kodom, odnosno setom vrednosti kojim se vodim pri donošenju odluka na svakodnevnom nivou ali i u ključnim stvarima u životu.
Za mene je moralni kod lični set vrednosti koji pre svega oblikuju najbliži ljudi u okruženju, porodica, prijatelji, kasnije u životu posao, a tek onda neka šira zajednica, kao što je možda nacija. Sve što dođe posle tih prvih porodičnih inputa – kroz izlaganje različitim prijateljima, obrazovanje, putovanja, to se posle samo nadograđuje. Za mene je dolazak na fakultet značio iskorak iz jedne male i konzervativne sredine u kojoj je kod zajednički, i mogućnost da redefinišem način na koji odlučujem šta je moj kod i kako se odnosim prema tuđem moralnom kodu. Na fakultetu sam kroz razumevanje liberalizma došla do toga da je moralni kod moja individualna stvar, bez obzira šta na nivou društva biva manje ili više prihvaćeno. Na svom prvom poslu mi se potvrdila ta potreba da pratim individualno razumevanje mog koda, uslovno rečeno. Od svog poslodavca preuzela sam ono što mi je intuitivno odgovaralo i što sam smatrala vrednim nadograđivanjem svog moralnog koda - odnositi se s dostojanstvom i poštovanjem prema svim ljudima bez obzira na to gde se oni nalaze u strukturi organizacije. Iako ponašanje koje demonstrira poniznost ili oholost u odnosu na druge u zavisnosti od toga gde se oni nalaze u hijerarhiji definitivno nije deo zvanične nacionalne kulture, toliko je zastupljeno da se gotovo očekuje od ljudi.

U jednom kontekstu konstantnih promena za mene je spiritualnost pokušaj da ti, pored svega što ti se dešava na svakodnevnom nivou i svih tih promena kojima si izložen, sačuvaš te svoje core vrednosti, šta god da su one, i da se u svim tim situacijama i kontekstima koji su različiti vodiš tim istim vrednostima – tim svojim moralnim kodom i da te on u stvari usmerava kako da se ponašaš u različitim situacijama. Rekla bih da je suština spiritualnosti u današnje vreme da promenjeni konteksti ne menjaju tvoj moralni kod.

Moje viđenje spiritualnosti nije mainstream u srpskom društvu. Pravoslavlje koje je dominantno u Srbiji nije uticalo na agnosticizam koji se kod mene kasnije razvio, jer je vera u mom najbližem okruženju smatrana ličnim izborom, a ne opštim pravilom koje moramo da prihvatimo jer to radi većina. Ono što sam ja ustanovila, i zato i kažem da sam agnostik, jeste da nešto postoji, a mi to ne umemo da poimamo ili jednostavno ne moramo da definišemo. Ono što sam ja spoznala i što mislim da cenim kao vrhovnu vrednost u svom kodu jeste prijateljstvo, pravi i suštinski odnosi sa drugim ljudima. Čist i iskren odnos koji traje iako živimo u eri gde se odnosi brzo grade, brzo raspadaju i često su jako površni.

U tom kontekstu, kada razmišljam o onome što se dominantno smatra poželjnim ponašanjem ili prioritizacijom, verujem da se posvećenost poslu i uspehu - koje se često uzimaju kao determinante poželjne društvene jedinke - takođe nekako uguralo kao trend i deo novog moralnog koda. Nisam ni ja bila imuna na to – radila sam i po 16 sati, ali više zato što to volim nego radi konstantne opterećenosti uspehom. Međutim, i kad radiš nešto što te pokreće i što voliš, burnout u nekom trenutku dođe i natera te da preispitaš kako da pronađeš pravu meru– kako da svoj pomiriš sa ostalim svojim vrednostima. Jako je važno, ali i jako teško pronaći balans.

Iako živimo u jednom globalizovanom društvu, često pokušavamo da narativno vratimo brojne teme u nacionalne okvire – za mene je to veliki izazov. Pričati o moralnom kodu u nacionalnim okvirima je jako teško, naročito ako ne osećaš pripadnost tom dominantnom nacionalnom kodu. Deliti moje vrednosti znači biti na margini srpskog društva, a istovremeno biti deo amorfne većine u Velikoj Britaniji. Izazov opstanka ličnog moralnog koda nije toliko u opstajanju u društvu u kome si gotovo izuzetak, već u omogućavanju dovoljne fleksibilnosti tog većinskog koda, tako da ljudi mogu da se izraze kao pojedinci… Pitanje moralnog koda se može možda suziti na to šta biramo da nam bude kod, za koga god da su principi tog koda vezani. Kod u tom slučaju istovremeno prevazilazi okvire nacije i vraća se na osnovni nivo zajednice – pojedinca…

Has Likes

Dobrodošli u grupu, @Savana! Vidim da ste zainteresovani za sličnu temu kao @wlayche.

Meni zvuči tako istinito!
Ne znam u kojoj oblasti radite, ali Bistra, član bugarske zajednice, organizuje godišnji kamp za kulturne radnike koji su iskusili stres i izgaranje.

Cao Jelena,

Pa slozio bi se sa tobom u mnogo cemu, doduse rekao bi da nacionalni moralni kod vise utice na prosjecnog covjeka nego sto je mozda na tebe ili na mene (ili starije generacije).

Danas su djeca puno ranije izlozena jako sirokoj sredini kroz medije, drustvene mreze itd. Veliki je pritisak na njih da se konformisu i ponasaju u skladu sa postavljenim standardima a roditelji im sve vise rade. Postoje razna istrazivanja na temu povecanja ankcioznosti i samoubistava kod mladjih generacija i povezivanjem tog trenda sa rastom popularnosti drustvenih mreza.
Po meni veci je razlog gubitak porodice kao stabilnog stuba i neke sigurne zone djeteta ali dobro, ko zna.

Vidis kakav sistem vrijednosti se postavlja u Srbiji ili Hrvatskoj, na zalost sistem je tako postavljen da normalni i posteni ljudi moraju jako da se bore da bi ostvarili osnovna prava. Ja mogu reci kao preduzetnik koji ima firmu u Belgiji a radio je i u Srbiji i u Hrvatskoj da tamo trenutno ne bi ulozio ni 5000 evra…a jako veliki je potencijal. Jednostavno zato sto znam da je sve postavljeno tako da ja moram nekoga potplatiti da bi poslovao a onog trena kad nekoga platis ti si upao i isti kos kao i ti lopovi koji ce ti poslje non stop visiti nad glavom.

I za mene najvaznija stvar su medjuljudski odnosi, sve ostalo dolazi poslje toga. Sto se tice vjere isto tako imam svoje shvatanje ovog postojanja i mislim da je to licna stvar svakog covjeka.
Ekstremno sam liberalan po tom a i mnogim drugim pitanjima, slobodna volja iznad svega i uopce nemam potrebu ili zelju uklapati se u standarde vecine. Kad mi neko kaze da nisam normalan ja kazem hvala :).
Samo bi bilo lijepo kad bi ljudi uz tu slobodnu volju prihvatili i apsolutnu odgovornost za svoja djela, rjeci, namjere itd. Jako malo ljudi zeli prihvatiti odgovornost za svoj zivot, lakse je naci izgovore u drugima i ponasati se kao da ih zivot nosi okolo kao bura list…

Mislim da se burnout svakome moze desiti, ja uglavnom uzivam ustvarima koje radim ali opet sam imao burnout u januaru ove godine i morao pauzirati 2 nedjelje.

U svakom slucaju, svidja mi se kako razmisljas i sve najbolje.

Has Likes

@Alberto i ja smo o tome razgovarali juče. On takođe misli da su ljudi odgovorni za svoje živote. Imam više determinističkog pristupa tome: verujem da su sloboda i odgovornost privilegija. Mnogi ljudi samo pokušavaju spojiti kraj s krajem i nažalost nemaju luksuz da promijene sistem mijenjajući se.
Tačka u kojoj počinjete da viđate alternative i preispitujete svoje ponašanje i moralni kod je tačka u kojoj vaš mozak ima slobodan prostor. Ali to je skupo, mnogi nemaju luksuz da razmišljaju. Možda grešim.

Ovo je analogija.
Početkom maja su me mladi pljačkali u železničkoj stanici u Briselu. Nisam osećao bes, osećao sam saosećanje. Kad bih odlučio da li da budu zatvoreni, pustio bih ih da se oslobode. Ako su odrasli, možda i ja mislim isto. Radikalan, ili normalan?

Slazem se sa tobom Noemi, dobro si povezala “slobodni prostor” koji um ima i koji mu daje luksuz preispitivanja. Kad covjek gleda kako prezivjeti onda mu moralni kod i nije bas prirotiet :wink:. Doduse, ne bi rekao da je to toliko skupo koliko se misli. Prije bi rekao da ljudi olako nadju izgovore za mnoge stvari. Mozda u 5% odluka donesenim svaki dan u svijetu (lupam sad) mozemo primjeniti taj princip da ljudi biraju ono sto moraju.
95% odluka je jos uvijek na ljudima, to sto se nekome alternativa cini neprihvatljivom ne znaci da alternative nema i da je izbor samo jedan.

Sto se tice analogije, ni ja ih ne bi zatvorio. Kad ih zatvoris onda ih ubacis u takav ekosistem u kome ce oni nauciti kako se laze i krade, bice okruzeni takvim i nasilnim ljudima. Rezultat je da ce cesce biti jos bolji lopovi kad izadju nego sto ce zazaliti to sto su uradili.
Ja bi ih “kaznio” na drugaciji nacin. Poslao bi ih na savjetovanje kod ljudi koji su bili nekad lopovi, dileri itd a vise nisu, da razmijene price, iskustva, da nauce kako se izvuci iz tog svijeta a ne kako da zaglave u njemu jos vise.

Mene cesto prijatelji sokirano pitaju: “zasto ne zatvaras krov od auta”, ako sam parkiran u gradu. Ja uvijek imam gomilu sitnica u autu i odgovaram: “ako je neko u tako losoj situaciji da zeli da ukrade ovo e pa onda neka uzme, nije problem”.
Tako da razumijem ja da postoje razne zivotne okolnosti i nekad nemamo izbora, ali rekao bi ipak to je manjina slucajeva.
Ja sam dosao u Brisel kao izbjeglica i imao sam bas teske periode, upoznao sam i kriminalce i razne mutne ljude, imao nacina da zaradim laku paru, mogao sam i povrediti druge…bio sam tu 5 godina skoro bez radne dozvole i imao razna iskusenja.
Otisao sam iz Hrvatske samo sa bermudama, majicom i japankama na sebi.
Odbio sam cak da se zenim drugaricom (Belgijankom) za papire. Ona sama mi je nudila jer joj je bilo muka da me gleda u raznim situacijama godinama.
Naravno nisam savrsen i gresio sam u zivotu isto. Moja poenta je, i kad sam donio odluke sa kojima nisam nimalo ponosan, opet ja sam svjestan da sam ih ja donio i potpuno prihvatam posljedice tih mojih odluka. Cak i onda kad nisam donio odluke, neko drugi ih je donio za mene. To samo znaci da sam ja dozvolio da neko drugi donosi odluke za mene :wink:.

Has Likes

Očigledno ste posebni, ili niste normalni :slight_smile:
Verovatno je da vaša životna iskustva i preseljenje u inostranstvo formiraju mnogo vašeg osećaja hrabrosti i odgovornosti. Želim da ga ima više ljudi.

Kome biste preporučili da stignemo u Srbiju koja ima suprotna gledišta od vaših? Ko će biti grupe ljudi koji su podložniji populističkim političkim diskursima? Veoma smo zainteresovani da vidimo kakva je dinamika koja čini ljude gubitkom empatije prema drugima (ko su „drugi“), i tako dalje.

U Srbiji ili Hrvatskoj je to neki drugi nivo vec. Naravno da populisti, kako ih nazivas, igraju na kartu nacionalizma i neprijatelja, vanjskih ili unutrasnjih ali ne pobjedjuju oni na izborima zbog toga.

Razlog broj jedan je sto su vec ostvarili toliku kontrolu u drzavi i toliko para nakrali da mogu direktno kupiti glasove.
-U Srbiji je to kroz mjesavinu kriminalnih metoda, kontrolu medija i direktne nagrade glasacima.
-U Hrvatskoj se vise igra na nacionalizam i stvaranje straha kroz stvaranje neprijatelja i velika je podjela drustva. Pored toga nivo korupcije je vjerovato najgori u EU. Ima preko 500 000 ratnih veterana koji dobijaju mirovinu (a mozda bi 100 000 trebalo dobijati). Mnogi su tako kupljeni, a drugi kroz razne usluge i povlastice. Na primjer donesen je nedavno zakon koji daje prednost djeci ratnih veterana u odnosu na druge ljude ako su se prijavili za neki posao. To je isto nacin kupovine glasova.

Oni su ujedno i grupa ljudi najpodloznija populistickim diskursima, ali i dobro su placeni.

Sto se tice dinamike gubitka empatije prema “drugima”, nazalost primjera ima milion kroz istoriju. Ja vjerujem da je geni prenose puno vise od osobina i mogucnosti, da prenose i sjecanja i iskustva. Kad se uzme u obzir da vec hiljadama godina manipuliraju nama kroz stvaranje “drugih”, to ce biti jako tesko izbrisati iz nase kolektivne svijesti. Volio bi znati sto evoluciona psihologija kaze o tome, nisam jos naisao na temu u knjigama koje citam :slight_smile:

I am not sure I understand this part, you can write it in English :slight_smile:

Has Likes