Zdravo svima,
Ja sam Jelena, imam 28 godina i trenutno sam na master studijama u Londonu. Nakon što sam pročitala nekoliko tekstova ovde, praćeno nekim refleksijama na moj život u Velikoj Britaniji u odnosu na Srbiju, shvatila sam da je pitanje ličnog identiteta vezano i za ono što bih nazvala nekim moralnim kodom, odnosno setom vrednosti kojim se vodim pri donošenju odluka na svakodnevnom nivou ali i u ključnim stvarima u životu.
Za mene je moralni kod lični set vrednosti koji pre svega oblikuju najbliži ljudi u okruženju, porodica, prijatelji, kasnije u životu posao, a tek onda neka šira zajednica, kao što je možda nacija. Sve što dođe posle tih prvih porodičnih inputa – kroz izlaganje različitim prijateljima, obrazovanje, putovanja, to se posle samo nadograđuje. Za mene je dolazak na fakultet značio iskorak iz jedne male i konzervativne sredine u kojoj je kod zajednički, i mogućnost da redefinišem način na koji odlučujem šta je moj kod i kako se odnosim prema tuđem moralnom kodu. Na fakultetu sam kroz razumevanje liberalizma došla do toga da je moralni kod moja individualna stvar, bez obzira šta na nivou društva biva manje ili više prihvaćeno. Na svom prvom poslu mi se potvrdila ta potreba da pratim individualno razumevanje mog koda, uslovno rečeno. Od svog poslodavca preuzela sam ono što mi je intuitivno odgovaralo i što sam smatrala vrednim nadograđivanjem svog moralnog koda - odnositi se s dostojanstvom i poštovanjem prema svim ljudima bez obzira na to gde se oni nalaze u strukturi organizacije. Iako ponašanje koje demonstrira poniznost ili oholost u odnosu na druge u zavisnosti od toga gde se oni nalaze u hijerarhiji definitivno nije deo zvanične nacionalne kulture, toliko je zastupljeno da se gotovo očekuje od ljudi.
U jednom kontekstu konstantnih promena za mene je spiritualnost pokušaj da ti, pored svega što ti se dešava na svakodnevnom nivou i svih tih promena kojima si izložen, sačuvaš te svoje core vrednosti, šta god da su one, i da se u svim tim situacijama i kontekstima koji su različiti vodiš tim istim vrednostima – tim svojim moralnim kodom i da te on u stvari usmerava kako da se ponašaš u različitim situacijama. Rekla bih da je suština spiritualnosti u današnje vreme da promenjeni konteksti ne menjaju tvoj moralni kod.
Moje viđenje spiritualnosti nije mainstream u srpskom društvu. Pravoslavlje koje je dominantno u Srbiji nije uticalo na agnosticizam koji se kod mene kasnije razvio, jer je vera u mom najbližem okruženju smatrana ličnim izborom, a ne opštim pravilom koje moramo da prihvatimo jer to radi većina. Ono što sam ja ustanovila, i zato i kažem da sam agnostik, jeste da nešto postoji, a mi to ne umemo da poimamo ili jednostavno ne moramo da definišemo. Ono što sam ja spoznala i što mislim da cenim kao vrhovnu vrednost u svom kodu jeste prijateljstvo, pravi i suštinski odnosi sa drugim ljudima. Čist i iskren odnos koji traje iako živimo u eri gde se odnosi brzo grade, brzo raspadaju i često su jako površni.
U tom kontekstu, kada razmišljam o onome što se dominantno smatra poželjnim ponašanjem ili prioritizacijom, verujem da se posvećenost poslu i uspehu - koje se često uzimaju kao determinante poželjne društvene jedinke - takođe nekako uguralo kao trend i deo novog moralnog koda. Nisam ni ja bila imuna na to – radila sam i po 16 sati, ali više zato što to volim nego radi konstantne opterećenosti uspehom. Međutim, i kad radiš nešto što te pokreće i što voliš, burnout u nekom trenutku dođe i natera te da preispitaš kako da pronađeš pravu meru– kako da svoj pomiriš sa ostalim svojim vrednostima. Jako je važno, ali i jako teško pronaći balans.
Iako živimo u jednom globalizovanom društvu, često pokušavamo da narativno vratimo brojne teme u nacionalne okvire – za mene je to veliki izazov. Pričati o moralnom kodu u nacionalnim okvirima je jako teško, naročito ako ne osećaš pripadnost tom dominantnom nacionalnom kodu. Deliti moje vrednosti znači biti na margini srpskog društva, a istovremeno biti deo amorfne većine u Velikoj Britaniji. Izazov opstanka ličnog moralnog koda nije toliko u opstajanju u društvu u kome si gotovo izuzetak, već u omogućavanju dovoljne fleksibilnosti tog većinskog koda, tako da ljudi mogu da se izraze kao pojedinci… Pitanje moralnog koda se može možda suziti na to šta biramo da nam bude kod, za koga god da su principi tog koda vezani. Kod u tom slučaju istovremeno prevazilazi okvire nacije i vraća se na osnovni nivo zajednice – pojedinca…
. Doduse, ne bi rekao da je to toliko skupo koliko se misli. Prije bi rekao da ljudi olako nadju izgovore za mnoge stvari. Mozda u 5% odluka donesenim svaki dan u svijetu (lupam sad) mozemo primjeniti taj princip da ljudi biraju ono sto moraju.